Gojaznost, vežbanje i pušenje u očima racionaliste


Dan Ariely

Dan Ariely je jedan od mojih omiljenih autora. Po struci je psiholog i ekonomista, a oblasti kojima se bavi tiču se iracionalnosti ljudskog ponašanja, iako bi odluke koje ljudi donose trebalo da budu racionalne i proračunate. Njegove eksperimente pominjao sam ranije kada smo pričali o prokrastinaciji i mitovima o mršavljenju, ali u svojim knjigama i tekstovima on piše o najrazličitijim temama, od toga kako se ljudi ponašaju na berzi ili u igri sa visokim ulogom, do toga zašto ostavljamo bakšiš konobarima ali ne i svojim računovođama.

U članku koji je nedavno objavio u časopisu The Wall Street Journal, Ariely je odgovarao na pitanja čitalaca koja su se ovoga puta ticala ishrane, zdravog života i vežbanja.

Dan Ariely

Dragi Dan,

Upravo sam se vratio sa puta po Evropi, i iako sam znao da su evropljani mnogo manje gojazni od Amerikanaca, razlika me je ipak šokirala. Takođe nije istina da oni nemaju lance restorana brze hrane. Možeš li malo razjasniti ove razlike između nacija?

– Alvin

Neki misle da je glavni faktor evropska dijeta: više domaće i manje unapred pripremljene hrane, manje porcije, manje šećera i kukuruznog sirupa itd. Nema sumnje da ima istine u tome, ali smatram da naša razlika u težini takođe ima veze sa tim da Evropljani koriste kilograme dok Amerikanci koriste funte.

Evo moje logike, koristeći mene kao primer: Težak sam 170 funti, što je takođe 77 kilograma (pa, istina je da sam sada bliži 174 funti, ali moja stvarna težina je 170). U zavisnosti od doba dana i toga šta jedemo, naša težina varira za funtu ili više kao što većina nas zna. Ovo variranje nam dozvoljava da ubedimo sebe da kada vaga pokazuje 172, naša stvarna težina je i dalje 170, iako nije pokazala toliko već neko vreme.

Ako jednoga dana naša težina bude 174, da li bismo rekli sebi „Ugojio sam se i moram da promenim ono šta jedem,“ ili bismo mogli to da opravdamo nasumičnim varijacijama oko naše realne težine koja je 170? Sa druge strane, ukoliko bismo koristili kilograme, fluktuacije bi bile manje, i kada bismo saznali da imamo kilogram viška mogli bismo ranije da reagujemo na to.

Moj predlog: Prebaciti se na kilograme (i kad već pričamo o tome, možda bi i generalno mogli da se prebacimo na metrični sistem).

Dan Ariely

Dragi Dan,

U mojoj kacelariji ima ljudi kojima je teško da se i 20 minuta koncentrišu na svoj posao. Pa ipak, čini se da su savršeno sposobni da provedu sate vežbajući, i veoma su istrajni u tome. Možeš li da objasniš ovu kontradiktornost?

– Michael

Ovo zapravo ne mora biti kontradikcija već, kako sam skoro otkrio, dve strane istog mehanizma. Pre nekoliko nedelja leteo sam u Kaliforniju na neke sastanke. Izašao sam iz stana u 4:30 i stigao u San Francisko u 10 časova. Imao sam nekoliko sastanaka i do 17 časova bio sam iscrpljen. Imao sam dosta poslovnih zadataka i bio sam odlučan da makar neke od njih završim, ali osetio sam manjak energije. I zato sam otišao na trčanje.

Obično, idem na trčanje jednom u 10 godina. Ali ovaj trening je bio fantastičan! Malo sam trčao, malo hodao i slušao muziku usput. Bilo je izazovno i gubio sam dah, ali nije bilo ni blizu mentalne iscrpljenosti usled obavljanja zadataka na kojima je trebalo da radim.

Evo mog novog otkrića: Mislim da ljudi koji ili ne uživaju u onome čime se poslovno bave ili nemaju mentalnu istrajnost da se fokusiraju na to, mogu praviti duge pauze za vežbanje. Ako vaš saradnik napravi pauzu od dva sata kako bi čitao ili pogledao film, izgledao bi kao sebični zabušant koji troši vreme. Ali zbog toga što nam društvo govori da je vežbanje dobro za naše zdravlje, ono je savršeno dobar izgovor da se pobegne od posla. Sada kada sam otkrio ovaj način da napravim pauzu za sebe i ne osećam grižu savesti zbog toga, mislim da ću mnogo češće vežbati.

Dan Ariely

Dragi Dan,

Zdravstvena zaštita koju obezbeđuje moj poslodavac je upravo ažurirana da uključuje nemalu mesečnu doplatu za pušače. Ne trudim se mnogo da ostavim pušenje, iako znam da bi to bila dobra odluka. Ovaj porez na pušenje bi mogao da me motiviše da prestanem, ali me u isto vreme iritira da moj poslodavac ima mogućnost da mi naplaćuje to što pušim. Koje je tvoje mišljenje?

– Anonimno

Procenat pušača u Americi je oko 20%, i kompanije koje dodaju takve doplate za pušenje obično otkriju da taj broj preko noći padne na ispod 10%. Ili preciznije, otkriju da doplata za pušače dramatično smanji broj ljudi koji priznaju da puše.

Izvor: The Wall Street Journal

Prethodno Palestina: Trčanje u buretu baruta
Sledeće Popni se na platformu i reći ću ti koliko si zdrav