Galipolje iliti BELhospice tim u epizodi opstanak 42,2


[toggle title=“Reč urednika“]

Retko je imati i jedan pogled ili osvrt učesnika na isti događaj, a kamoli tri. A napraviti od tri zasebna teksta jedan koji bi ispričao celu priču bilo je podjednako i muka i zadovoljstvo. Ali to je više Sašina zasluga, ona je ta koja je od izveštaja Miloša Đikića, Nikole Jovanića i svog napravila jedinstvenu i dinamičnu priču, moje je bilo da samo „sasečem“ sve ono što je bilo višak, a koje bi samo za sebe moglo biti još jedan izveštaj ali ne o trci već o prijateljstvu, podršci i razumevanju.

Malo je onih koji bi pristali da im se izbaci skoro 2/3 reči, misli i osećanja, ali Miloš, Nikola i Saša nisu ni trepnuli kada su to odlučili. Ovo je njihova zajednička priča…

[/toggle]

Miloš: 22. april 2012., Terazije, Beograd. Dišući na škrge, ulazim u cilj svog prvog polumaratona. Vreme meni tada sjajnih 2:11. U silnoj sreći što sam uopšte došao na cilj, nečega što mi je bilo nezamislivo samo par meseci pre toga, izmučen, dajem sebi jedno obećanje: “Nikada neću trčati maraton, a i ako ga budem trčao, to nikada neće biti u Beogradu”.

Nikola: Nemanja me je uveo u celu priču oko trčanja i promenio život iz korena. Sve je počelo 22.4.2012. godine kada je on istrčao svoj prvi maraton, a ja svoj drugi polumaraton. Tada sam rekao i obećao da ću sledeće godine u ovo vreme postati maratonac! Te godine sam trčao za BELhospice i znao da ću to učiniti i sledeće.

Saša: Ako me pitate za trku koju sam trčala prošle godine za Belhospice, taj dan mi je izgledao kao praznik. Pomalo nestvarno, sedimo u centru grada na sred ulice u tako kul šatoru sa odličnom muzikom. Mi smo samo uradili ono što inače radimo, trčali, svako kako je najbolje umeo, ali za njih svi smo bili heroji. I tada sam znala da moje dečije u ljutnji izrečeno inaćenje da više nikada neću trčati Beogradski maraton, iziritirana njihovim napadima na neke moje drugare, palo je u vodu. Tada sam znala da dok god budu želeli, ja ću trčati zbog i za njih.

Ne znam zašto sam to uradila. Ponovo. Valjda je to jedini način da se nateram da opet pokušam da slomim ta 42, ali kako ja mislim da treba. A zašto baš Miloš? Pa zato što smo tokom našeg trkačkog druženja i stalnog podbadanja kao „suparničke“ strane buntovno izmislili OPO. Oružijem protivu otmičara, iliti zajedničkim trčanjem protiv podela u i ovako maloj nam trkačkoj zajednici.

00

Miloš: Do tog trenutka, nisam znao da li postoji život posle 21.1, pošto metar preko toga nisam potrčao. Zapravo, ni sada ne znam još u čemu sam sve to bio, ali znam da sam osetio maraton u svoj svojoj lepoti, svoj svojoj snazi, svoj svojoj moći.

Nikola: Mislim da sam se u januaru 2013. godine dogovorio sa Sašom da ću trčati Beogradski maraton. Da, sa njom, iako sam čuo da ume da bude nezgodna. Tu su bili i Miloš Đikić i Katarina Bucarević i tako se oformila „Fantastična četvorka“! Cilj ove ekipe je bio da se istrči maraton, za koje god vreme samo da je ispod 6 sati i da svi zajedno uđemo u finiš.

Saša: Ja sam sve vreme znala da ne mogu. Ali i da za 6 sati mogu da stignem i puzeći. Standardno smireno-šizofrenična.

Nikola: Došao sam do šatora. Puno nasmejanih lica, puno novih lica, puno pozitivne nervoze, treme, šta god da je to. Ljudi su samo pristizali, sa svih strana odjekuju osmesi. Mnogo lepa slika. Zajednička fotka i pravac startna zona.

Miloš: Prva asocijacija – mene ovo podseća na Formulu 1. Cela ova atmosfera, sve te pripreme, sokovi, voda, voće, stolovi za masažu, devojke koje su zaista obezbedile da se trkači osećaju kao zvezde celog tog dogadjaja. Tu je i gomila poznatih lica, tu se okuplja i naš tim, naša “brigada” (hint: setite se ruske serije sa početka dvehiljaditih). Slikamo se, ostavljam stvari, krećem na start. I primećujete, pričam u jednini… Razilazimo se, da ne kažem – izgubili smo se. Ili možda preciznije, izgubili su me.

Saša: Samo da vas upozorim, za čoveka koji glavom krivi prometne znakove, sapliće se o stepenice i uporno ulazi u pogrešan prevoz, Đikić je vrlo vešt sa rečima. „Izgubili su me“? Otišao čovek u nepoznatom pravcu da nije ni trepnuo, ostavio poruku, mahnuo, isplazio nam se bar!

Nikola: Bilo je vruće, a tek je 9:45. Tražili smo ostatak ekipe Saša i ja. Našli Kaću, a Đikić, ko zna gde je on. Samo je ispario i u jednom trenutku se pojavio pored nas.

Udahnuo sam, stao pored Saše i zagrlio je jer mi je to trebalo u tom trenutku. Da li zbog straha ili nečeg drugog, ne znam.

05

Miloš: I krenuli smo. Polako, kako smo i planirali. I tog trenutka mi postaje jasno u šta smo se zapravo upustili. Sunce udara u lice, osetim kako je u 10 sati već vrelo, samo se stresem na pomisao šta će biti u 2, gledam asfalt i ćutim.

Nikola: More ljudi je krenulo. Kakav osećaj, kakva lepota. Dodatnu snagu davalo je to što je dosta ljudi izašlo na ulice i što su svi aplaudirali kad smo prolazili. Koliko to znači, ta podrška, aplauz, može da se sazna samo ako se trči.

Miloš: Čini mi se nikada brže nismo stigli do mosta. Gore je već vrelo, ali ne smeta, prelazimo na Novi Beograd. Sada počinje žurka, sada počinje prava trka. Zalivamo se vodom, ne propuštamo okrepe, posle prve dve ili tri, čini mi se da je sve mnogo bolje organizovano nego prošle godine. Uskoro ide i odvajanje maratonaca i polumaratonaca. Do sada, ovde bi mi bila polovina trke. Ali sada – sada je četvrtina. Druže moj, patnja tek počinje.

Nikola: U tom trenutku je bilo lepo, trčiš sa puno ljudi oko sebe, kad odjednom, samo vas nekoliko nastavlja pravo, a ostali skreću levo. Odjednom, kao da si postao mali, kao da si ostavljen na cedilu. Ne znam zašto, ali meni je bilo tako u tom trenutku.

Kao klinac sam stalno pružao ruku maratoncima i bio srećan kad mi bace petaka i isto toliko tužan kad ne bace. Nisam hteo nekom klincu ili klincezi da „zagorčam“ detinjstvo. Dolazimo do moje zgrade, gde je ekipa već bila spremna. Čuje se „AJMO, GAZITE, BRAVO“… Bacam majicu i znojnice (pa neće samo Novak Đoković da baca, i ja ću!) .

Miloš: Kroz oblak roštiljskog dima, ulazimo u blokove. Nikolica nas upozorava da se približavamo njegovoj zgradi, priča o dočeku njegovih komšija, a nama se približava vozilo sa rotacijom. Pojavljuju se njegove komšije, erupcija oduševljenja. Čovek im baca majicu, znojnice… Sa osmehom na licu, shvatam da niko od nas, a ni publike, nije primetio da nas je obišao pobednik za puni krug.

Saša: Obilaze nas kola sa vremenom i snimateljima i prvo što vide u kadru, to smo mi. Oduzeli smo slavu pobedniku bar na sekund. Mami nam osmehe.

01

Nikola: Na 18. kilometru muka i prvi znaci da nešto neće biti u redu. Stao sam na okrepu da pojedem koju bananu i limun. Pomoglo je, nažalost samo malo. Nastavljamo sa trčanjem i kod buvljaka nas stiže i Olivera.

Miloš: Nikola počinje da oseća tegobe. Stajemo, usporavamo. Meni kroz glavu prolazi samo: „Ovo je stvarno, ovo se dešava.“ Ispred jedne od petlji kod mosta na Adi obilazi nas i Olivera Jeftić. Kamerman RTS trči u pokušaju da je stigne, u bitki koja je unapred izgubljena.

Saša: Nasmejah se i doviknuh mu da ćemo ih mi stići za njega, ako i nas snimi, pa i mi smo neki trkači valjda. I zaista, zastao je, okrenuo se i snimio nas ili se samo pravio. U svakom slučaju, to je svima malo popravilo raspoloženje.

Nikola: Odlučio sam da šetam, nisam mogao da izdržim. Polivao sam se vodom. Dobio sam podršku sa svih strana, dali su mi snage. Trčao sam još malo i onda sam opet pešačio. Kriza me je hvatala. Kaća. Điki i Saša su ostali pored mene, iako sam šetao nisu me ostavili.

Miloš: Gledamo da ga inspirišemo, da ga motivišemo. Dobro smo usporili, sunce nemilosrdno prži. Vidim da Kaću počinju da hvataju grčevi, ona polako ubrzava i odlazi sa drugaricom dalje. Ostajemo nas tri musketara.

Nikola: Kod Vatrogasnog doma prvi put padam na kolena i osećam da neću moći dalje, ali borbenost i tvrdoglavost mi nisu dali mira i nastavio sam.

Miloš: Ovde sam video šta je zapravo maraton, kako izgleda kada čovek dođe do svog maksimuma. 28 kilometar, Tošin bunar, i suze čoveka od dva metra. Pokušavali smo da ga ohrabrimo, oraspoložimo, ali jasno je da dalje ne može. Stojimo, čekamo hitnu… Svakako najteža scena kojoj sam prisustvovao na svojim trkama.

Nikola: Bol u predelu ramena, osećaj da će me uskoro grč uhvatiti, bol u duši što je izgleda gotov za mene ovaj maraton nisu mi dali mira. Nastavili smo dalje kojih 500 metara i onda sam poslednji put pao na kolena. Da, plakao sam, može bilo ko da mi zameri, da kaže šta god hoće, ali bilo je jače od mene. Da li ću razočarati svoju ekipu, da li ću svoju porodicu, prijatelje razočarati, da li ću sebe razočarati? Pre nego što je došla hitna pomoć ustao sam i zagrlio jako devojku, ženu, druga, ali za mene pre svega čoveka, Sašu i počeo da plačem. Ne znam da li sam joj se u tom trenutku izvinio, ali sam kasnije to uradio. Rekao sam joj da istrči za mene do kraja! Došla je hitna. Nije mi bilo ništa, prosto sam se ugasio. Battery is empty.

Saša: Priznajem da sam imala mali strah da li će Nikola biti u stanju da završi maraton zbog nedavne povrede, a i krize su počele mnogo rano da mu se javljaju, ali nisam htela ništa da mu kažem, da ne oseti pritisak. Kada je konačno i on posle velike borbe počeo da shvata da je došao kraj, rekla sam mu da odluči sam. Ako misli da može da nastavi, hodaćemo zajedno ako treba i ceo dan. Neka zaboravi na limit. Stići ćemo, ako treba za 7, 8 sati.

Miloš: Hitna dolazi, Nikola prelazi u ruke doktora. Ubeđuju nas da će da ga dovezu do cilja (ili do kuće) i da mi nastavimo dalje. Odlazimo, mada još uvek nevoljno. Osvrćemo se.

02

Miloš: Prošlo je skoro 3,5 sata, prešli smo 28 kilometara, i sada počinjemo ponovo. Počinje nova trka za nas. Osećam posledice stajanja, noge su teške, ukočene. Oko mene sve izgleda nekako tamnije.

Ali sada, ponovo u Jurija Gagarina, sada ja osećam tegobe. Osećam krizu, osećam da mi se više ne trči, a u glavi mi se mota zamisao da je verovatno vreme da počnem da hodam. Posle nekog vremena, čak sam to i izjavio “Ljudi, ja bih šetao…” Saša me ošine pogledom, vidim da je ona odmorna i može da trči. Tu je i okrepa, voda, uzimam i kesicu mg+k i nadam se najboljem. Posle kilometar, osećam da deluje. Sada sam spreman, vratila se snaga. A i glava je ponovo na mestu, idemo dalje.

Saša: Ja se osećam neverovatno dobro sve vreme trke. Nema očekivanih kriza, noge su ok, zastavice uopšte nisam svesna. Oduševljavaju me mala iznenađenja na stazi. Neki dečko koji istrčava sa čašom vode, ide prema nama i govori da je dobio zadatak da je dâ crvenokosoj devojci u belhospice majici. Neko mi pritrčava i peva – Tucaković Saša, jedna je Tucaković Saša, a ja ne mogu odmah da prepoznam ko je. Moja ekipa trkača sa Save. Čini mi se da stalno neko uzvikuje moje ime u prolazu. I sve to mi olakšava barem narednih par koraka, a svaki korak je korak bliže cilju.

Miloš: Prolazimo ponovo petlje mosta na adi, i sada je jasno – tu smo. Na ulazu u Milentija Popovića shvatam da više ne dele vodu u čašama, niti u malim flašama od pola litre – sada dobijamo velike, od litre i po, a to znači jednu stvar – kupanjeeeeeeee. Uskoro vidim i da nam neko trči u susret, drugari nas sačekali i iznenadili, idu sa nama do kraja.

Saša: Sve nas je više. Pomislim da ćemo na cilju biti najbrojnija grupa, sa u stvari samo 2 trkača. Miloš mi kaže da ga ozbiljno muči stomak i da bi on da prehodamo most. Kažem mu da nema frke. U glavi vrtim zamišljeni film kako nas drugari dočekuju na cilju, ali pssst, ako čuju spaliće me kô vešticu.

Miloš: Na vrhu mosta, nastavljamo sa trčanjem. Sve ide začuđujuće lagano. Mozemo. Ostaje uspon uz Brankovu. Do gore otpešačimo, ponovo nizbrdo trčimo, odbrojavam metre, ali ovaj put mi nije nešto ni bitno. Penjemo se kod Londona – to je to.

Saša: Baš nas paze meni poznati i nepoznati drugari. Neko me redovno prska po glavi i prati kako dišem. Samo da izdržim ovu poslednju, najkraću ali najljuću uzbrdicu i kod kuće smo. Iz daljine već polako počinjem da čujem skandiranje. Svi nam mašu, uzvikuju naša imena, bodre. Gledam dva momka ispred nas, procenjujem koliko još imamo do cilja, okrećem se Milošu i pitam hoćemo li da ih prestižemo. Potvrdno klima glavom i ubrzavamo. Oduševljena snagom koju posle 42 kilometra nalazimo u sebi. Verujte mi na reč, to je bio ozbiljan sprint. I čujem sve moje drugare iako ih ne vidim i srce mi je puno.

03

Miloš: Ja zaboravljam najbitnije – zaboravljam da bismo posle 42 km rata makar u cilj mogli da uđemo držeći se za ruke, ali ulazimo svako za sebe. Stajemo, nekako se štreberski zagrlimo, i samo mogu da joj kažem “Mislio sam da ću te mrzeti što si me ubedila u ovo, ali ovo je najbolja stvar koju sam uradio i ni jedne sekunde nisam mislio da sam pogrešio.”

Nikola: Došao sam do zgrade. Tu su me čekali kum, majka, komšija i dva druga, malo je reći to – dva brata. Počeli su da skandiraju TI SI NAŠ ŠAMPION, PONOSNI SMO NA TEBE. Reči od kojih su mi suze krenule. Pao sam im u zagrljaj. Teško mi je bilo da bilo šta kažem. Hteo sam da zovem moje drugare iz Tima, da im kažem da sam dobro, da se ne brinu. Ispričali su mi da su zvali sve bolnice da vide da li sam primljen i da li sam dobro. Ovo jeste bio moj pad. Šta je uzrok tome, ne znam. Ali znam jedno, boriću se do kraja! Ova prepreka, ovaj pad me je samo još više motivisao. Želju imam, podršku od drugara imam. A što se ljudi iz celog BELhospice Tima tiče i ljudi iz organizacije, SVAKA ČAST! Ponosan sam na sve vas koji ste učestvovali u ovome, koji ste istrčali svoju prvu trku zadovoljstva, svoji prvi polumaraton, svoj maraton!!! Vidimo se na asfaltu, vidimo se sledeći put u još većem broju!!!

Saša: Zapravo ne mogu da vam opišem kako se dobro osećam. ali znam da znate. I baš me briga što ću ispasti pekmeza, ali mnogo vas volim i veliko hvala.

Prethodno Ko trči sada?
Sledeće 111 hiljada metara