Fremdschämen: We Run Belgrade


We Run Belgrade
Fremdschämen – Reč nemačkog porekla koja označava sramotu koju osećate zbog postupaka nekog drugog.

Nisam siguran kako da započnem ovaj tekst, zato ću ga otvoriti statusom koji sam napisao odmah po povratku sa trke: „Dešavalo mi se da se vratim sa trke ljut, retko razočaran, ali do danas nikada tužan. Ovo danas je bilo tužno…“

We Run Belgrade

Pre svega želim da se lično izvinim svima na koje sam posredno ili neposredno uticao da počnu da trče, požele da odu na neku trku i svima kojima je ovo bilo prvo takvo iskustvo. Kao nekome ko voli i živi za trčanje, ma kako to patetično zvučalo, stvarno mi je žao što ste morali da prisustvujete jučerašnjem fijasku i nadam se da vas to neće obeshrabriti da nastavite da se i dalje, makar zbog sebe, bavite jednom zdravom i lepom aktivnošću, i odlazite na neke druge trke kojima ste potrebni, a to najiskrenije mislim, koliko i one vama. Nadam se da ćete prihvatiti ovo izvinjenje od mene pošto verujem da ga organizator neće ponuditi.

Zamislite da ste jedan veliki brend i poželite da organizujete jednu veliku trku. To je za vas odlična reklama, izgledate dobro u javnosti a ljudi koji vole trčanje će se potruditi da vas podrže bez ikakve nadoknade. Ali onda počnete da razmišljate kao kompanija jer na vodećim mestima sede menadžeri a ne entuzijasti, i umesto da se fokusirate na to da sve prođe u najboljem mogućem redu, da ljudi budu zadovoljni, da napravite viralnu kampanju zbog koje sledećih godinu dana nećete morati ni dinar da uložite u reklamiranje svojih proizvoda, počnete da se igrate brojkama i kako da dovučete što više ljudi, da to što masovnije izgleda, i odjednom pravite trku za medije umesto za one koji bi samo zbog nje došli.

Mi koji malo češće idemo po trkama znamo kako prijavljivanje funkcioniše. Pošaljete email ili online prijavu, podignete startni paket, trčite. Što je veća trka potrebno je više vremena, nekada i nekoliko dana ili nedelja. Ali onda se nađe neki marketing stručnjak i kaže: „Da, ali kako bi to dobro izgledalo kada bi svi trčali u našim majicama? Ako ih podelimo nekoliko dana unapred ništa ne garantuje da će se ljudi na dan trke pojaviti u njima, čak i ako to naglasimo. Ali ako im damo pred samu trku, onda ne mogu imati opravdanje da je ne nose.“ I tako dupliraš sebi posao, dupliraš mučenje učesnika, i plus sve ono za šta si imao nedelje vremena da obaviš sada treba da završiš par sati pred trku.

U startu sam imao rezervu po pitanju ove akcije. Jednostavno ne volim kada sam nečim uslovljen (nošenjem majice) i do poslednjeg trenutka sam čekao da vidim da li će mi se otvoriti neka druga opcija za vikend. Prijavio sam se veče pred trku kada je sve propalo, bez grupe sa kojom bih dobio i znojnicu (ja zbog toga ne idem na trke), i pojavio se na startu dva i po sata ranije, pola sata pre nego što je najavljeno otvaranje prijavnog centra, kako bih se video sa prijateljima, podigao broj na vreme i imao vremena da malo odmorim. Ono na šta nisam računao je totalno promašena reklamna kampanja Najkija u kojoj je najavljeno da će 3000 najbržih dobiti i šorceve uz majicu, da bi se u poslednjem trenutku to pretvorilo u prvih 3000 prijavljenih, a svi znamo koliko ljudi vole kad im se kaže da nečega ima ali nedovoljno za sve. Odjednom, motiv da se pripreme što bolje, da budu brži i dobro prođu na trci, pretvorio se u motiv da što pre dođu do majice, tako da je i pre otvaranja prijavnog centra već bilo nekoliko stotina do hiljadu ljudi koji su se gurali u „redu“ pokušavajući da se probiju što bliže kapiji. I sad zamislite one koji na trku nisu došli zbog majice i šorca, koji su bili vredni i broj sa čipom podigli na vreme, koji su došli da se opuste, uživaju i provedu vreme sa prijateljima, sada su i oni prinuđeni da se gužvaju u masi jer im nije dozvoljeno da u zonu starta uđu bez majice.

Ja ne verujem u „mentalitet“ našeg naroda. Ali verujem da kada nekoga tretiraš kao da je stoka onda ne smeš da se iznenadiš ako on stvarno tako počne da se ponaša. Nabiti ljude u tor na više od dva sata i onda se iznenaditi kada postanu nervozni, kada počnu da se guraju i komešaju više govori o vama nego o njima. Pozvati ljude na trku rečima dođite i osvojite besplatnu majicu budi ono najniže u njima, i ta nesrećna pamučna majica koja se deli na svakoj trci od Subotice do Niša je sada glavni fokus umesto druženja, dobrog provoda i TRČANJA! Pa naravno da su došli ljudi samo zbog majice i šorca. Naravno da su svi oni iskoristili to da ne istrče ni tu dužinu ili da skrate stazu ako je moguće. A je l’ moralo baš 7000 ljudi? Šta da je bilo 3000 a da su svi trčali, da se nisu gurali i da je trka bila idealna? Jel’ bi bili manje ponosni na nju?

We Run Belgrade

Čim sam video o čemu se radi, a to je bilo jako brzo, posle možda pola sata-45 minuta, odlučio sam da neću ni da budem deo ovakvog događaja. Skinuo sam se u opremu i otišao sa drugarom na Savski kej da istrčimo opuštenih 5km, pa ako se u međuvremenu nešto popravi da lagano džogiramo bez brojeva, a ako ne da sednemo sa strane i posmatramo muku koja se odvija. Nažalost, ovo drugo bio je slučaj.

Ljudi koji su u tom trenutku preko sat i po čekali u redu praktično bez pomeranja počeli su da divljaju. Totalna nesposobnost organizatora da obezbedi efikasno prijavljivanje dovela je do toga da oni kojima i nije bilo baš do trčanja tog dana počnu da lome bokseve kako bi se probili do opreme, provlače se ispod stolova pored volontera i iznose je u maniru „ja sam se snašao, za tebe ne znam“. Znam šta sam napisao u prethodnom delu teksta, ali svako od nas mora u svakome trenutku da odluči da li će se ponašati kao čovek ili deo rulje. Odgovornost organizatora za neke stvari nije sporna, ali ukazana prilika da se učini nešto na štetu drugoga čoveka koji je kao i ti stajao u redu satima nije opravdanje. Je l’ Najki kriv što si čekao – jeste. Je l’ Najki kriv što si se ponašao kao divljak – nije. Kriv si ti, tvoje društvo i tvoja porodica. Stajao sam u redu satima dan pred Beogradski maraton pa mi nije palo napamet da srušim šator u kojem je bilo ljudi. Stajao sam i ispred skupštine satima dok je gorela i oko mene leteo suzavac pa mi nije palo napamet da uđem i iznesem neku sliku. Jedno od praktičnih pravila ličnog razvoja je da se ne treba oblačiti za posao koji imate, već za posao koji želite, ako mislite da ga jednoga dana obavljate. Na isti način mislim da je vreme da prestanemo da se žalimo na zemlju koju imamo i da počnemo da se ponašamo kako bismo inače u zemlji kojoj težimo, ako mislimo da jednoga dana u njoj zaista i živimo. Do juče, bar na trčanju, svaki put sam bio svedok jednog civilizovanog međuljudskog odnosa. Juče je sve to zbog pojedinaca palo u vodu.

Kako su majice i šorcevi razgrabljeni odjednom se i gužva raščistila. Više nije bilo bitno da se dobije broj, da se trči, sada kada je oprema počišćena. Više nije bilo važno da se bude deo jednog velikog međunarodnog događaja. Oni koji su satima čekali u redu a došli su upravo zbog toga, sada su ostali uskraćeni i za opremu i za broj odnosno zvanično učestvovanje u trci. A haos koji je na startu napravljen bio je neopisiv. Razbacane kese od majica, papiri, iskrivljeni i polomljeni boksevi i kabine, kao da je tornado prošao tuda a ne članovi jedne civilizovane zajednice. Gledam tako u neverici, tužan sam, dođe mi da plačem, a na video bimu, pod reflektorima, VIP učesnici, našminkani i doterani čekaju znak za početak trke. Sve je u savršenom redu, the show must go on…

Gledam oko sebe ljude koji ne učestvuju. Miloš i Saša koji su dan ranije ustali u tri ujutru kako bi putovali u Novi Sad da podrže njihovu akciju 15. u 5h. Saša opravdano izostaje, bolesna je i došla je samo da navija za prijatelje, ali Miloš nije stigao da se presvuče i uzme broj na vreme. A i da je uspeo nije mogao da stigne do kola da ostavi stvari jer organizator nije obezbedio garderobu za učesnike. Sloba, koji je na nedavnom maratonu u Deliblatskoj peščari osvojio prvo mesto, nije uspeo da dođe do majice a u gužvi je izgubio čip koji je podigao danima pred trku. Zoki koji trke u Srbiji propušta samo ako radi u trenutku kad se odvijaju nije hteo iz principa da učestvuje, kao i Mihajlo. Saša koji je dan ranije došao na Trg na 15. u 5h i nije propustio nijedan Nike trening do trke, posle sat vremena čekanja u gužvi pokupio se i istrčao trening na Košutnjaku. Sve trkači koje poštujem, koje cenim, a koji nisu uspeli ili želeli da budu deo ove farse. Dodajte na to još desetine ljudi koje lično poznajem sa treninga i trka a koji su razočarani celokupnim iskustvom nezadovoljni prošli kroz cilj.

We Run Belgrade

Ali kada je trka počela stvari su postale još tragičnije. Kada su poslednji trkači izlazili iz predstartne zone, iz Delta City-ja su počeli da naviru volonteri sa kartonskim kutijama punim opreme koja je preostala i koju su organizatori planirali da podele posle trke. Odjednom oko njih se stvara masa ljudi koji su došli da posmatraju trku ili su se slučajno tu našli i počinju da preturaju po kutijama u želji da i oni ponesu neki trofej kući iako ga ničim nisu zaslužili. Klinka u kaputiću i dubokim čizmama sa štiklom, trpa u usta nešto što deluje lepljivo i slatko, a onda masnim prstima razbira po šorcevima pokušavajući da nađe svoj broj. Volonteri, klinci od 16-17 godina, ne uspevaju da se snađu i zbunjeno gledaju dok rulja postaje sve veća. Neki od njih i sami guraju šorceve u džepove, ali većina samo u panici stoji mirno i prepušta kutije na milost i nemilost. U jednom trenutku redar im naređuje da sednu na njih, i tad se gužva polako razilazi, tačno u trenutku kad prvi trkači prolaze kroz cilj. Komična scena – Mirko Petrović, pobednik trke, dolazi do volontera da traži vodu jer je nije bilo na stazi, a oni mu samo zbunjeno pokazuju ka bini ne smevši da ustanu sa kutija i donesu mu kako ne bi ostali i bez ono malo opreme što su sačuvali. Na tri metra od nas opšti haos a Jovan Memedović na bini govori kako je trka uspela i da je Beograd pokazao kako je veliki grad. Memedović, kojeg IZUZETNO poštujem, ali koji ne vidi šta se dešava u mraku dok su mu reflektori i kamere upereni u lice.

Kako sve veći broj trkača završava, počinje da se stvara gužva i sa druge strane volontera, iza ograde, ka kojoj se guraju oni koji nisu uspeli da dobiju šorceve pre trke. Jedna plavušica provalila je foru, uspela je ranije da mazne koji šorcić iako nije trčala, a sada se probija iza ograde sa brojem da pokupi još neki kao da je upravo završila. Danijela Barać, jedna od jačih domaćih trkačica, stoji iza, bar četiri reda od ograde, i ne može da se od nje probije i dođe do opreme koju je zaslužila. Jedan „elitni“ takmičar smeška se dok odnosi desetine šorceva sa sobom, samo da bi ih ostavio na sigurno i vratio se po još. Tuga, neverica… Fizički mi ne prija ono što vidim. Osećam se jadno i poniženo, kao deo trkačke zajednice, kao Beograđanin, kao neko ko je verovao da će svaki sledeći dan biti bolji od prethodnog.

U tom trenutku samo dva prijatelja su završila trku. Nenad, razočaran ponašanjem pojedinaca koji su iskoristili neshvatljiv potez organizatora da ne rasporedi sudije po stazi i sekli je, skraćivajući prađeni put, i Marko koji ljutito cepa majicu trke i baca je među kutije koje su sada bile već potpuno prazne. Više se uopšte ne osećam dobro, razočaran sam i potišten, i odlučujem da krenem kući iako se nisam pozdravio sa svima, pre svega mojim Novosađanima koji su samo zbog trke došli u Beograd.

Po dolasku kreće bura na društvenim mrežama. Ljudi razočarani, iznevereni, organizatori praveći se da je sve proteklo u savršenom redu, ne reaguju uopšte. Saznajem od drugarice da su se Ivana Španović i Igor Šarčević, inače promoteri i zaštitna lica trke, utopili u opšte sivilo i skraćivali stazu gde je to bilo moguće. Kao loš san, nadaš se da će sve da prođe ali komentari na fejsbuku i tviteru te iznova vraćaju u realnost. Samo jedan dan ranije okupilo se nas dvadesetak da trenira po mračnom gradu, u pet ujutru, pre svitanja, šireći pozitivnu poruku uživanja u trčanju i zdravog života, a 35 sati kasnije sve to je izgledalo tako daleko i strano, kao da se desilo u nekom drugom vremenu o kojem sa setom čitamo u prašnjavim knjigama. Šta dalje? Iskreno, ne znam. Ovo je samo izveštaj nekoga ko je prisustvovao svemu kako se događalo. Moja pretpostavka je da će se još par dana govoriti o tome a zatim će se sve zatrpati slikama nasmejanih dečaka i devojčica, zagrljenih parova i radosnih učesnika što su probrane između stotina koje su na trci napravljene. Nadam se, iskreno se nadam da postoje oni koji su iz jučerašnjeg dana izašli sa nekim pozitivnim iskustvom. To bi mi dalo nadu da je moguće naći nešto svetlo i kada sve ostalo izgleda tužno i jadno, ali ma koliko se organizator trudio da promeni sliku u javnosti, da obrne ovu priču i natera je da dubi na glavi, ništa, NIŠTA što urade neće biti dovoljno da zaboravim da su jednu devojku svojom nesposobnošću uspeli juče da dovedu do suza. Hvala vam puno na tome, nadam se da se isplatilo…

[youtube id=“KP0FByN-sR0″ width=“620″ height=“380″]

Prethodno 15. septembra u 5h
Sledeće Dan kada je sve izgledalo lepo