Dvanaest sati kilometara


Poplava na vrhu

„…Happy the man who is skilled to understand
Nature’s hid causes; who beneath his feet
All terrors casts, and death’s relentless doom,
And the loud roar of greedy Acheron…“

Ja ne razumem u potpunosti. To je moj odgovor koji instinktivno želim da dam svakome ko me pita šta je to što me privlači ka trčanju ultramaratona. Zapravo, jedini način da nekome objasnim šta je to što nosi draž ovog sporta je da mu kažem da mi veruje na reč, da naporno trenira i potom samo da proba. Osam sati trčanja i jedna rečenica, koja god da je, će u tom trenutku biti dovoljna da mu objasni sve.

Ne mogu da kažem da sam iskusan trkač. Iza sebe imam 3 ultramaratona, par maratona i desetak polumaratona. Ako je zapravo i merodavno meriti nečije iskustvo samo brojem trka na kojim su učestvovali. Doduše, ovo i nije važno jer nemam nikakve potrebe da sebe svrstavam u bilo kakve kategorije, tako da na nekakav neobičan način i ne smatram sebe trkačem. Čak štaviše, nisam ni takmičarski nastrojen tako da je u mojim očima razlika između trke i treninga u tome što na trci mogu da trčim po sredini puta. Ja sam jednostavno ja, a trčanje je tu samo kao alat. Dišemo dobar deo naših života, ali opet se ne definišemo se kao disači.

GubljenjeNedavno sam završio jednu ultratrail trku u Mađarskoj, (ne)poznatu kao Budapest Trail Cup koja se održavala na stazi koja je prolazila kroz šume i preko brda Budai nacionalnog parka u dužini od 86km sa nešto više od 3000 metara vertikalne visinske razlike. Kako to opisati. Verujte, ultratrail maratoni su svet za sebe. Zapravo život u malom. Tokom ovih 86km iskusio sam tri godišnja doba. Osećao sam ushićenje usled naleta snage i vikao sam iz sve snage, očajan i izgubljen u šumi. Divio sam se predelima kroz koje sam prolazio i za dlaku sam izbegao da me jedan od takvih predela košta ozbiljne povrede, a možda i glave. Upoznao sam velike ljude, a da sa njima nisam progovorio više od stotinak reči. Mislio sam da ću odustati posle 20km, dok sam mi tokom poslednjih 5km jedva suzbio suze usled mešavine osećaja sreće i tuge dolazećeg kraja.

Neću dati opis cele trke. Opisati kakve sve misli prolaze kroz um čoveka koji se opredelio da provede ceo dan u trku je van mojih sposobnosti i želje. Rezultate je lako naći, a ukoliko nekoga baš zanimaju pobednik je stazu prešao za 8 sati I 36 min, trku je završilo oko četrdesetak trkača među kojima je i Nikola Kujundžić iz Subotice, koji je nakon neprospavane noći provedene za volanom završio kao 14. Zajedno, nas dvojca smo bili jedini stranci na trci i čini mi se da jedini nismo imali iskustva u trčanju po stazama na kojima se trka odvijala.

Kao što rekoh, neke stvari je najbolje zadržati za sebe. Verujte, motivacija za trčanje ovakvih trka može da bude bilo šta. Od želje za dokazivanjem sebi ili drugima, ispunjenje dečačkih snova ili nešto mnogo mračnije i zastrašujuće. Bilo kako bilo, nailaziće na osudu ili podsmeh onih koji to ne razumeju i ne žele to ni da pokušaju. Ko me bolje upozna rado ću mu preneti sve, ali nije sve za svakoga I obrnuto. Ipak postoji par detalja koje bih želeo da podelim. Par detalja i događaja koji su sada do te mere urezani u moja sećanja da sa velikom sigurnošču mogu da tvrdim da ću ih se rado sećati u godinama koje dolaze, a za koje verujem da mogu da predstave neke od izazova i lepota ultratrail trčanja.

Poplava na vrhu

Prilikom trčanja ultramaratona postoji nešto što ja zovem „momenat“. Momenat je onaj trenutak stanja izuzetnog nivoa samosvesti kada obim zadatka koji vas očekuje postaje bolno nezanemarljiv. Ne postoji pravilo kada on može da usledi, ali kada se desi znate da je tu. Efuorija sa starta nestaje i na njeno mesto dolazi zabrinutost i određene doza straha od prevelikog trošenja suviše rano u trci. To je nešto poput onog osećaja kada sedite na plaži i znate da je ispred vas hladno more. Znate da ćete ući u vodu i da je voda hladna, ali to – voda je hladna, prestaje da bude samo prosta sintagma i dobija svoje pravo značenje tek kada zađete duboko do struka. Momenat je trenutak kada prvi put krenete da preispitujete svoju motivaciju da trčite ceo dan i to – ceo dan, u tom trenutku prestaje da bude samo prosta sintagma. U mom slučaju, momenat je bio poprilično dramatičan.

Poplava na vrhuNegde na 20. km staza je vodila uz veliku uzbrdicu i kroz prilično lepu i staru šumu, bez suviše niskog rastinja, prateći jarugu ka vrhu. Bilo je izuzetno sparno. Pre starta je padala jaka kiša koja je navlažila tlo što je znatno podiglo vlažnost vazduha u šumi. Mada sam uz uzbrdicu, zajedno sa Nikolom, išao hodom, znoj je prosto navirao iz mene. Ubrzo, kako smo se približavali vrhu, primetio sam da je počela da se spušta sve veća i veća magla. Bez vazduha, u magli, korak za korakom peli smo se. Volim da se penjem. Radio sam na tzv. planinarkom koraku (stranci bi to nazvali power hike) i komotno se osećam na usponima. Ali priroda i planina uvek imaju alata da vas skroz razoružaju. Vrh ovog uspona je ogoljen u poslednjih 10 metara visinske razlike, odnosno, na vrhu se nalazila ogoljena površina veličine fudbalskog terena. Idealno, pomislio bi čovek. Ogoljeni vrh je savršeno dobro mesto za stazu jer su markacije jasno vidljive. Verovatno su to sebi govorili organizatori kada su obeležavali stazu. Priroda i vreme dokazali su suprotno.

Po izlasku na vrh, onoga što je do tada bio najveći uspon dana, umesto osećaja zadovoljstva usled savladane teške prepreke usledilo je podsećanje da možda sve i neće proteći tako glatko. Teško je opisati tu scenu. Kada se krećete kroz šumu pratiti stazu je relativno lako (mada, ja sam dokazao suprotno) bez obzira na vremenske prilike. Ali ovaj vrh je bio definicija kontrasta. Dok smo u šumi bili zaštićeni od vetra i negodovali zbog magle, uvek smo imali kontrolu. Ukoliko gubimo previše vode usporimo, ako vidimo da možemo brže ubrzamo. Međutim, vrh, tih 200 metara staze sručio je celu težinu ultramaratona na nas. Odmah po izlasku na njega prva i jedina misao je bila: „Beži, beži što pre odavde!“ U narednih 15 do 20 minuta to smo i pokušavali. Vidljivost je bila oko 30 metara, jak vetar je nemilosrdno šibao po nama noseći maglu i natapajući nas hladnom vodom. Svakog sekunda telo je gubilo sve više i više toplote, ali markacije nije bilo. Nikola i ja smo bezuspešno pokušavali da nađemo pravu stazu spuštajući se niz par vidljivih staza i penjući nazad svaki put, sve dok zajedno sa grupom Mađara koji su nas sustigli, posle još malo lutanja nismo našli pravi put. Momenat…

Nakon ponovnog ulaska u šumu, odeća na meni je bila u potpunosti mokra. Hvatam šorc rukama i cedim ga. Magla nošena vetrom provukla se kroz sve slojeve na meni i prvi put, usled naglog gubitka toplote, telo je počelo da se grči, a vrat, koji mi se dva dana pre u potpunosti ukočio, ponovo je počeo da boli pri svakom koraku. Bol, promrzline, mokra odeća i 66km ispred mene. Strah. Reagovao sam na jedini način na koji nisam očekivao. Staza je dobila identitet. Postala je neko. Ne samo pasivna pojava, već neko ko hoće da se bori i poigrava sa mnom, a pritom zna sve moje slabosti. Neko potpuno nepoznat i zastrašujuć, ali ne obavezno i neprijatelj.

Pad

Sada je 55km. Letim po stazi. Koja vijuga kroz šumu i prelazi preko malih brežuljaka u neprekidnom nizu. Zabavljam se. Ovaj deo je tačno onakav tip staze kakav volim. Staza je uska, levo je strm uspon, desno 20 metara duboka jaruga, na nekim mestima pravi ponor. Zemlja je mekana i nabubrela od kiše tako da imam osećaj da trčim po mahovini. Celom dužinom je prošarana belim stenama i uživam u pronalaženju pravih gazišta. Zaista je zanimljivo kako u fazi kada bi trebalo da budem zaista umoran nešto tako prosto može da ukloni sve probleme.

PadPostoji jedna kratka priča u budističkim učenjima o dva stražara koja sede ispred kapije i posmatraju zastave koje se vijore na jarbolima. Jedan stražar kaže drugom da pogleda kako se zastave kreću, na šta drugi odgovara da se ne kreću zastave već vetar. Pritom je pored njih prolazio monah koji je zastao i rekao da se ni zastava ni vetar ne kreću, već se um kreće. Zanimljiva je igračka naš um. Često ga zanemarujemo mada smo to u stvari mi. Imamo predubeđenja o svetu koji nas okružuje, o nama samima i načinima na koje reagujemo na spoljne uticaje. Držimo ga zarobljenog u toj nekakvoj sferi očekivanja drugih i nas samih, iza rešetaka naučene racionalnosti i ne dozvoljavamo mu da se sam razvija već ga u nedogled podređujemo uslovljenim šablonima. Kako razumemo nas same, tako razumemo i svet oko sebe. U trenucima u kojima sam se nalazio bio sam potpuno prepušten. Cenio sam trenutak i svest o tome da je ovo što radim nešto što je retko ko pokušao ili je spreman da pokuša. Cenio sam što sam u mogućnosti da uopšte budem ovde, živ i da udišem čist vazduh. Razmišljam o ovome dok trčim. Nažalost, istovremeno sam i precenio svoju sposobnost da instinktivno pronalazim gazišta. Sasvim graciozno zakačio sam kamen vrhom desnog stopala, pao na deso koleno i potom na levi kuk, otkotrljao se na desni po lepim belim stenama ka ivici i jedva zadržao rukama i levom nogom, dok je desna visila. Jedan sekund da shvatim šta se desilo i bio sam nazad na nogama. Bokovi izgrebani, desno koleno krvavo. Nošen adrenalinom nastavljam i odmah nailazim na najlepši predeo na celoj stazi.

Miris borovine i beli pesak na stazi. Nisam potresen. Zaista je lepo živeti u ovom trenutku.

Where have all the runners gone…

Ukupno tokom trke sam tri puta skrenuo sa staze što me je koštalo oko sat i po vremena dodatnog trčanja i pentranja. Biti izgubljen na ovakvim trkama je zastrašujuće iskustvo. Ne zbog same činjenice što u datim momentima nisam imao ni najmanji osećaj gde bih mogao da se nalazim, uvek mogu da pratim svoje tragove nazad do poslednje markacije. Gubljenje lomi psihu i guši samopouzdanje i motivaciju. Okvirno gubio sam se na 30. km, 45. km i konačno negde oko 61. km. Svaki put gubljenju je prethodio nalet snage i samopouzdanja kakav neko može da ima samo na treninzima posle kojih kaže da je odradio jedan od onih treninga kada je sve bilo na mestu. To je onaj osećaj mešavine lakoće kretanja kroz prostor, skretanja pažnje sa same trke i uživanja u ambijentu u kome se nalazite. Instinktivnog puštanja nogu da usklade svoji ritam sa disanjem i ritmom srca, prepuštanju stopalima da sama nađu najbolje mesto da omoguće nogama da vas gurnu dalje kroz prostor. U tim momentima osećao sam se kao dominantna životinja u šumi, predator, elementarno nadmoćan nad svime. U tim momentima nisam primećivao markacije. U tim momentima sam primetio da ne primećujem markacije i u jednoj sekundi od samopouzdanja padao u stanje očaja. Zapravo ne očaja, ali besa. Besa zbog nepravde i besa na sebe. Besa na svoju samouverenost, na organizatore koji nisu dovoljno dobro markirali stazu. Ali bes nije problem. Bes može da se iskontroliše. Bar prva dva puta.

Where have all the runners gone...Ono što me je lomilo u tim trenutcima je bio strah. Hladni, proračunati i nemilosrdni strah koji proizilazi iz mog racionalnog uma koji je vršio proračune dodatne kilometraže koju sam pretrčao, analizirao broj pozicija koje sam izgubio i računao verovatnoću da ću se kada budem još umorniji gubiti lakše, češće i da možda neću ni završiti trku. “Primećuješ li kako markacije postaju sve ređe i ređe”, govorio je moj proračunati um. “Logično je da očekuješ da su se više posvetili obeležavanju prve polovine staze. Već sada, na jednoj trećini se sve više oslanjaš samo na praćenje staze, a ne planinarskih markacija prema knjizi puta ili markacija organizatora. Imaš i vremenski limit za završetak, a noge pamte svaki dodatan trud”. Svaki put sam obećavao sebi da ću obraćati više pažnje. Pretio sam sebi da moram da obraćam više pažnje. Treće gubljenje je bilo ono koje me je bacilo na kolena. Stazu sam produžio za skoro 2km u jednom pravcu. Odjednom iz šume sam zašao u naselje. Par minuta sam stajao u mestu i posmatrao put ispred sebe. Dvadeset koraka od mene je bila taksi stanica. Dvadeset korak me je delilo od toga da 60.000 koraka koje sam napravio tokom prethodnih 8 sati padnu u zaborav i zauzmu mesto traume umesto trijumfa. Sve što je potrebno je da prateći trotoar, nizbrdo, napravim 20 koraka, sednem u taksi i 20 minuta kasnije bih bio pod tušem. Stajao sam i gledao sam tu taksi stanicu. Tako lako. Tako lako… Okrenuo se, pogledao put koji je vodio uzbrdo celom dužinom do poslednje markacije trke koje se sećam, popio sam vodu koja mi je preostala i krenuo da trčim. Šta je prelomilo? Želja da završim. Ne. Za mene je trka u tom trenutku bila gotova. Hteo sam plasman. Znao sam da ne mogu da pobedim, ali hteo sam da vidim za koliko mogu da pretrčim stazu.

Ljudska motivacija i rezonovanje u ovakvim trenutcima je čudna stvar i ponekad ih ne treba preispitivati već se jednostavno zadržati na talasu entuzijazma i nadati najboljem. Ko zna zašto je to dobro. Ono što je prelomilo je novčanica od 50 evra i papirić sa adresom škole u kojoj se nalazio start. Između mene i taksi stanice nije bilo menjačnice u kojoj bih zamenio dotičnu u forinte, papirić se nalazio u gornjem džepu torbe koja je ostala u školi tako da nisam ni znao gde bih rekao da me odvezu. Nastavio sam da trčim, u tom trenutku to je delovalo kao lakši izbor. Vođen samo besom, kažnjavao sam sebe za svoju grešku i vikao u sebi zbog svoje nesposobnosti da pronađem rutu. Odjednom sam video markaciju. Pratio sam je i polako sam počeo da se smirujem i odjednom sam dobio napad panike. Gde sam ja? Kuda idem? Da li je ovo put kojim sam došao ili put koji mi je promakao. „Kao da ovo nije dovoljno teško, zašto, zašto ne možeš da radiš jednu tako prostu stvari i pratiš proklete markacije, proklete crveno-bele trake na drveću!?!“ Panika me tera da trčim. Zastajem i iz sveg glasa ispuštam nekontrolisani krik. U istom trenutku vidim čoveka odmah za krivine. Ako je trkač pratiću ga. Planinar je, vidim po opremi. Ide u mom smeru. Progovaram:

„Have you seen any runners here!?!“,
Mađar vidno uplašen ogovara:
„W-w-what?“
„Have you seen any runners here, like me, who went down this road!?!“
„Y-yes.“
„Did they go down, not up, but down the road!?!“
„Yes.“
„Thank you!“

Po povratku u Beograd postalo mi je jasno da ovaj nesrećnik možda uopšte nije ni razumeo šta sam ga pitao, ali za mene je tada bio nepogrešiv. Nikada neću znati šta mu je prolazilo kroz glavu u tom trenutku, ali nešto blizu straha i želje za begom zasigurno. Pet minuta kasnije nalazio sam se na kontrolnoj tački. Jedno pogrešno skretanje me je koštalo 40 minuta dodatnog napora. Tu sam susreo i tri takmičara. Devojku za koju će se ispostaviti da će završiti kao treća među ženama i koja iza sebe ima završenog iron(wo)man-a, njenog pratioca i još jednog Mađara kome sam ubrzo dao nadimak Nemac. Nemac i ja ubrzo postajemo prijatelji, tim, saborci.

Prijateljstvo

Nemac je Mađar kome dugujem što sam završio ovu trku i kome ne znam ime. Nadimak je dobio jer ne zna engleski, osim par reči, ali govori lep nemački. Ovo je, naravno, slobodna procena jer ja ne govorim baš mnogo nemačkog. Zapravo, znam tačno toliko da ne mogu da ga razumem, ali da mogu znam da bih cenio to što govori samo kada bih ga razumeo. Uglavnom, nakon susreta, posle 100 metara i traženja puta imali smo neverbalni dogovor – pomažemo jedan drugom. To je neverovatan osećaj i mnogi koji su trčali maratone znaju o čemu govorim. Kada se ljudi sretnu u situaciji u kojoj znaju da ispred njih stoji zadatak koji je teško izvršiti oni se udružuju. Još uvek postoji želja na obe strane da se stigne što pre na cilj, ali obe strane znaju da će to znatno lakše uraditi ako sarađuju.

PrijateljstvoPre susreta sa Nemcom bio sam spreman da odustanem. Moja gubljenja, mada sam sâm uspevao da pronađem put nazad, skroz su mi urušila samopouzdanje, a samopouzdanje je otprilike jedino što vam može pomoći da prevalite zadnju trećinu ultramaratona. Plasman, kakav god da sam mogao da ostvarim je propao. Petnaest meseci priprema koje su bile usmerene na Fruškogorski maraton, koji nisam završio, vodile su ka još jednom neuspehu. Sav taj trud, trošak vremena i novca, pravdanja drugima i sva odricanja, trka oko Mon Blana za dve godine, sve je izgledalo uzaludno. Voleo bih da naglasim da nisam takmičarki nastrojena osoba kada je u pitanju trčanje, ali ultramaratoni su druga priča. Znam da nikada neću postati dobar ultramaratonac u nekim svetskim merilima, ali volim da poredim svoje mogućnosti sa tuđim iz čiste želje da motivišem sebe ka većim distancama, većoj brzini. Volim da posmatram ultramaratone kao mali društveni eksperiment u kome učestvuje grupa posvećenih ljudi koja koristi razne alate kako bi postigla svoj cilj. Cilj je istraživanje granica ljudskih mogućnosti, alat je takmičenje. Biti prvi ili poslednji je na kraju dana nevažno. U ovom sportu za 99% pobednika nema nikakve novčane nagrade ili prestiža. Takmičarski duh tu postoji samo još kao jedan izvor motivacije da se stigne do cilja, da se iz sebe izvuče sve. Taj takmičarski duh je meni upravo nestao.

Vrat mi je ukočen, noge teške, koleno me je bolelo. Mada sam znao gde sam na mapi, mrzelo me je i da je pogledam kako bih video kuda da idem dalje. Jednostavno, svega mi je bilo dosta. Na kontrolnoj tački gde sam sreo Nemca, Ironwomen-ku i njenog pratioca se zadržavam kako bih pojeo i popio po jedno od svega. Ništa nije važno više. Nemac odlazi niz put, a ja još uvek stojim i pijem kolu. Par minuta kasnije i ja krećem dalje. Spuštam se putem i na raskrsnici ozbiljno pomišljam da zaustavim taxi. Pronalazim broj organizatora i spremam se da ih pozovem i da pitam za adresu. „Zašto stojiš tu, kreći se, šta ti sada nije jasno“, govorim u sebi, ali usmereno njemu. Prilazim mu, vadim mapu i pokazujem mu kuda da ide. On još uvek gleda nesigurno i ja krećem kako bi me pratio. Krećemo zajedno. Penjemo se na vrh sledećeg brda tempom koji ja određujem. Na tom vrhu zastajemo, Nemac diže ruku i pokazuje na sledeći vrh: „Next checkpoint.“ Pola sata kasnije nalazimo se na tom vrhu i Nemac opet diže ruku: „That is the next one!“. On pokazuje kuda da idemo, ja diktiram tempo na uzbrdicama i nizbrdicama. On nas provodi kroz naseljena područja i delove staze koje samo on poznaje, ja se brinem da ne usporimo previše ili da se ne zaglavimo previše u hodanju. Tačka za tačkom, progovaramo samo po koju reč, ali se razumemo.

Na 71km, Nemac, Nikola (koga smo sustigli i koji me je prestizao posle svakog mog gubljenja) i ja stižemo do okrepe kojom smo završili jedan veliki kružni deo staze. Ostatak vodi do cilja. Dok ostali izgledaju kao da će praviti malo dužu pauzu, ja produžavam brzo. Još uvek želim da stignem na cilj što pre mogu. Brže je brže i pre ću završiti sa mučenjem. Osećam krivicu što ga ostavljam ali verujem sebi da se neću gubiti do kraja. Na usponu prvi put vadim telefon sa namerom da bih video koliko je sati. Na moje iznenađenje vidim da ću uspeti možda i da završim za nešto više od 12 sati. Šaljem par poruka ljudima kako bih malo razbio osećaj samoće i čitam neke koje su pristigle. „Još samo 15km, to je ništa, ništa, kreni, kreni…“ i krećem. Do tada sam se štedeo, pazio sam na puls, ali sada više ne. Čak i da se desi nešto i da moram da hodam do cilja neće me uhvatiti vremenska rampa, zato, zašto barem na kraju ne bih uradio nešto zanimljivo. Na serpentinama na spustu čujem Iron-ku, verujem i da je Nemac tamo i odlučujem da ih čekam samo ako se dvoumim na nekoj raskrsnici. „Kako samo trči ta devojka“. Dobacujem joj jednom iz sveg glasa da je treća, da odlično ide i da samo nastavi tako i odmičem se.

Trčim uzbrdo. Na nogama sam već 11 sati i ne samo što trčim, već trčim uzbrdo. Dolazim i prolazim pored pretposlednje kontrolne tačke. Jedan kratak spust i počinje poslednji uspon dana. To u datom trenutku nažalost nisam znao. Polako počinje da se smrkava i počinje kiša. Znate, kada se trenira za ovakav događaj trening podrazumeva da se trči i po kiši, snegu, i noću, i na +38 i na -15 stepeni. Vremenski uslovi se ignorišu i trpe, ali nakon ovoliko kilometara i najmanji detalj menja raspoloženje. Kiša i nepodnošljiv bol u ligamentu iza desnog kolena primoravaju me na hod uz blagu uzbrdicu. Više ne mogu da razmišljam ispravno. Ne mogu da protumačim da li je to poslednje brdo ili ne. Ne znam na kom sam tačno kilometru. Jedina briga kojoj sam u potpunosti posvetio ono malo pažnje što mi je ostalo su te plavo bele markacije na drveću. Nekih 500 metara iza sebe vidim Nemca. Pomalo ga i mrzim sada. Pogled vraćam na stazu i vučem se kroz šumu. Uskoro izlazim na čistinu i nailazim na poslednju kontrolnu tačku. Saznajem da je to 81km. Nemac i Iron-ka plus jedan dolaze takođe. Opet imam osećaj kako je sav moj trud uzaludan, ali još 5 km i biće gotovo. Nemac produžava i ja ga pristižem uskoro. Nas dvojca opet zajedno produžavamo. Staza je uska i dosta tehnička, mešavina vlažne meke zemlje i klizavih stena, na strmoj padini sa proređenom šumom. Odjednom, on zastaje. Okreće se sa meni i sa smeškom pokazuje u daljinu: „Cel, behind the third hill!“.

Zastajem, slikam i smešim se nazad. Krećemo nizbrdo niz jedan lep, tehnički zahtevan spust koji nam je uništio i ono malo preostalih zdravih mišićnih vlakana u kvadricepsima i nazad preko livade i kroz mesto kroz koje smo prošli na početku. Nekako, uspevamo da progovorimo par smislenih rečenica i smejemo se. Ništa više nije teško. Na poslednjih 400 metara, pred poslednje brdo od 200m,  govore nam da smo 10. i 11. Nemac mi kaže neka najbrži uđe prvi i krećemo da trčimo uz to brdo kao da smo tek startovali. Ovaj osećaj je neverovatan. U mojim nogama je sigurno do tada bilo oko 90 – 95 km tog dana ali još uvek sam mogao da sprintam (dobro, više trčim, ali baš, baš brzo) uz brdo. Ako vas stvarno zanima zašto bih trčao 6, 12  ili još više sati, onda vam mogu odgovoriti da je to samo zbog tih 200 metara. To je jedan od retkih momenata u životu kada postajete svesni koliko u stvari niste svesni svojih mogućnosti. Koliko su zapravo vaše mogućnosti van vaših najluđih snova i koliko zapravo lako možete, ne, u obavezi ste  prema sebi, da te granice istražite. Ulazim u školu u kojoj je cilj malo ispred Nemca koji me propušta želeći da ja prvi overim čip, pokazujem mu na poslednji čitač čipa na stazi i kažem mu samo: „Thank you for all your help, I got what I wanted, but you get this place.“

Epilog

EpilogZa kraj samo jedno. Baš u vezi granica. Kada se pre oko 700 godina Frančesko Petrarka, zajedno sa svojim bratom, popeo na Mont Ventu bez ikakvog drugog razloga osim iz radoznalosti i želje za pogledom, po uspešno završenom usponu zastao je na spustu i počeo da razmišlja o čovekovoj potrebi i želji za materijanim ostvarenjima i merljivim uspesima.

U pismu, opisujući taj dan jednom svom prijatelju, pored ostalog rekao je: „Malobrojni su oni, razmišljao sam, koji ne skrenu sa svog puta usled straha od teškoća ili namamljeni lakšim izborima. Koliko su srećni, grupa tih malobrojnih, ako uopšte postoje… Koliko posvećeno bismo morali da težimo, ne da stojimo na vrhovima planina, već da zadržimo ispod nas naše apetite koji proizilaze iz zemaljskih impulsa.“ Ovaj događaj smatra se za početak humanizma i okretanju čoveka ka razumevanju samog sebe. Ja imam poseban ugao posmatranja istog. Petrarka i nije bio toliko različit od prosečnog trail trkača. Svi mi krećemo radi pogleda, a vraćamo se drugačiji, volim da verujem kao bolji i ostvareniji ljudi.

Prethodno Suknje za trčanje - stil i performanse
Sledeće Tek smo krenule, a već smo stigle