Dva novosadska sportska heroja


Ovaj tekst kasni nekoliko dana. Planirao sam da bude poslednji koji ću objaviti u prethodnoj godini ali zbog praznika, odmora i svega što ih prati, odlučio sam da sačekam neko vreme kako bi dobio publiku koju zaslužuje.

Ljude o kojima ovom prilikom pišem ne poznajem lično, sretnem ih na trkama, mahnem u prolazu i ništa više, ali i pored toga su uspeli da mi bezbroj puta ulepšaju prethodnu godinu. Nikada nisam razgovarao sa njima o njihovim motivima i jedino što mogu je da nagađam, ali sumnjam da se iza svega krije išta osim čiste ljubavi prema sportu i želje da se onima koji učestvuju iskustvo podigne na jedan novi, viši nivo. U pitanju su gospođa Eva Stankov i gospodin Mihailo Bogdanović, osobe koje su nas navikle na to da se sa trka vraćamo bogatiji za, bez preterivanja, hiljade fotografija sa staze.

Eva Stankov

Dozvolite mi da vam opišem iskustvo prosečnog trkača u Srbiji. Trke počinju obično oko 10-11h, što znači da se dolazi nekih pola sata do sat ranije. Prijavljujete se, pozdravljate sa poznanicima, trčite i nakon trke ostajete možda još sat vremena, eventualno dva sata ukoliko vam je baš veselo društvo. Mnogi odlaze i čim se za njih takmičenje završi. Kada se sutradan probudite, osim diplome i eventualno medalje, malo toga ostaje što vas zaista podseća na sâm događaj.

Da, možda vam se desi da pronađete sebe u nečijem albumu kako se zagrejavate, možda ste i sami poneli aparat ili je to uradio neko iz vaše grupe pa imate desetak fotografija pre i posle trke, možda naletite na Natašu Tucaković koja sa osmehom zuji oko starta i ovekovečava trkače ili Miljurka koji uvek sa sobom nosi fotoaparat ili češće mobilni telefon, ali osim toga nemate mnogo čemu da se nadate. Sa svog prvog Beogradskog maratona i trke uopšte vratio sam se bez ijedne slike. Sa drugog (Koceljevačkog) i trećeg (Novosadskog) sa po jednom slikom sa cilja. Kako sam upoznavao ljude na trkama tako se ovo polako menjalo ali ne u onoj meri u kojoj sam očekivao. Mislim, pripreme za polumaraton traju 12 nedelja, za maraton 16-18, zar je moguće da se toliko vremena i napora uloži u jednu trku a da onda nemate nijednu uspomenu sa same staze da vas na nju podseća?

To se promenilo na Novosadskom polumaratonu.

Priznaću da sam bio prijatno iznenađen kad sam za vreme trke primetio gospođu Evu i gospodina Mihaila kako stoje pored staze (na različitim mestima iste) i strpljivo se trude da aparatom uhvate izraz na licu svakog trkača koji prolazi pored njih. Bilo je tu puno polumaratonaca, puno dece koja su učestvovala u trci zadovoljstva, ali niko nije bio zanemaren. Daleko od toga da je to nezamisliva scena, ali ideja da je neko odvojio novac da uposli dva profesionalna fotografa zaista nije izgledala verovatno. A kako se ispostavilo, to na kraju i nije bio slučaj.

Eva i Mihailo su samoinicijativno izašli na stazu tog dana i zajedno napravili preko 3000 fotografija učesnika!

Ovo nije bio prvi put da se tako nešto desi, ali je bio moj prvi susret sa njima. Nakon toga susreli smo se ponovo na Atletskoj trci prijateljstva u Kuli, Noćnom maratonu, Novosadskom maratonu, Otvorenom prvenstvu Fruške gore, Reciklažnom maratonu, a pored toga su prisustvovali još bezbroj trka i sportskih događaja u njihovom gradu i okolini – biciklističkim trkama, konjičkim igrama, omladinskim turnirima, takmičenjima u ekstremnim sportovima… Za mene lično vrhunac je bio njihov dolazak na Frušku goru, na jednu malu, neformalnu brdsku trku u organizaciji mog kluba, na kojoj su sedamdesetak takmičara na trci od 5 i 10 kilometara koji su proletali pored njih uspeli da obraduju sa preko 800 vrhunskih fotografija!

Mihailo Bogdanović

Za vreme jedne od mojih poslednjih poseta Novom Sadu, u razgovoru sa Nenadom, drugarom iz kluba, saznao sam kako se jednog jutra, 15. novembra u 5h, gospodin Mihailo nenajavljeno pojavio sa svojim biciklom i aparatom na Novosadskom keju da uslika trkače koji su došli da isprate akciju. Iako je bilo blizu nule, iako se nije znalo koliko će ih uopšte biti i kuda će se trčati, to ga nije sprečilo da ustane, sledi ih gde je to bilo moguće i fotografiše za vreme treninga.

Isto važi i za gospođu Evu. Zajedno sa Mihailom došla je prvog januara 2013. na Kej da ulepša i ovekoveči prvi trening novosadskih trkača u novoj godini. O takvim ljudima mi pričamo…

Imam želju da napišem nešto više, da ispričam njihovu priču, ali kako bih to učinio morao bih da sednem sa njima i pustim ih da mi govore o svojim životima, svojim željama i motivima, ali ovo ipak nije tekst o tome. Ovo nije članak u kojem želim da kažem nešto značajno i duboko o ljudima koje realno ne poznajem, ovo je samo pokušaj da iskažem svoju beskrajnu zahvalnost osobama koje su skromno i nesebično učinile za rekreativni sport u svom gradu i zemlji više nego što je iko od njih mogao da očekuje.

Gospođa Evo, gospodine Mihailo, u svoje i ime trkača u Srbiji, hvala vam za sve…

Sve fotografije Eve Stankov i Mihaila Bogdanovića možete pronaći na njihovim fejsbuk profilima.

Albumi Eve StankovAlbumi Mihaila Bogdanovića

Prethodno Zašto je dobro trenirati na kraju dana?
Sledeće Postani deo BELhospice tima na Beogradskom maratonu