Danel Balendži i Taz – zašto je pas čovekov najbolji prijatelj


Danel i Taz nakon operacije

Danelle BallengeeDanel Balendži je jedna od najboljih trkačica na takmičenjima izdržljivosti svih vremena. Trostruki avanturistički trkač godine (2002., 2004. i 2005.), trkač u snežnoj opremi (snowshoe racing) sa najviše pobeda na svetu (preko 100 uz nepobedivi niz u trajanju od tri godine), rekorderka u planinskom trčanju na svih 55 vrhova Kolorada viših od 14.000 stopa (4200 m) za 14 dana, 14 sati i 49 minuta, uz bezbrojna učešća, pobede i priznanja sa triatlona, avanturističkih i planinskih trka… Pa ipak pretraga njenog imena na internetu teško da će vas odvesti do stranice sa njenim rezultatima, već, sva je šansa, do one sa jednom od najneverovatnijih priča o preživljavanju u divljini – priču o Danel i njenom psu Tazu.

13. decembra 2006. godine, Danel je kao bezbroj puta do tada odmah po ustajanju završila poslovne obaveze, odgovorila na pristigle mejlove i krenula na trening sa Tazom. Kao trejl trkačicu, staze kojima prolazi obično je vode daleko od civilizacije, u divlje i nenastanjene predele u kojima se odvija i većina trka na kojima učestvuje. Toga jutra odlučila se za jednu od svojih omiljenih ruta – dva do dva i po sata kroz vijugave kanjone kamenite pustinje Jute.

Iako je tog jutra bilo sunčano, temperatura je bila samo nekoliko stepeni u plusu. Pustinju najčešće povezujemo sa vrelim suncem i ispucalim tlom, ali u ovo doba godine nije strano da se tokom noći živa spusti na deset i više stepeni ispod nule. Samo mesec dana ranije dva šetača umrla su od posledica smrzavanja pošto su ostali zarobljeni u surovoj i nepristupačnoj divljini zapadne Amerike.

Pustinja Jute

U jednom trenutku, dok je pratila Taza stazom kojom je do tada desetinama puta prošla, noga joj je izgubila oslonac na poledici koja se uhvatila u toku noći, i počela je ogromnom brzinom da proklizava strminom koja se završavala padom od oko šest metara na dno kanjona. Bez načina da se zaustavi ili uspori, Danel je u podlogu udarila takvom silinom da joj se karlica praktično raspala, polomivši se na nekoliko mesta, ostavljajući joj gornji deo tela bez oslonca i kosti nogu bez ikakvog kontakta sa ostatkom skeleta.

Čim je došla sebi od šoka, kao iskusna avanturistkinja automatski je ušla u mod preživljavanja. Ostati prikovan na dnu kanjona dok niko, ni najbliži, ne znaju gde se nalaziš značilo je siguran kraj, i pošto se uverila dodirom da ima osećaj u nogama, iako nije mogla da ustane, krenula je puzeći, služeći se samo rukama, uz ogroman bol i muku, u pravcu iz kojeg je došao Taz, koji je u međuvremenu pronašao put do nje.

Ali napredak je bio jako spor. Za pet sati uspela je da pređe samo 400 metara od mesta pada, i shvatila je da će uskoro morati da se suoči sa tim da će ledenu decembarsku noć provesti napolju. Kako spoljašnja temperatura počinje da se spušta, telu je sve teže da održi toplotu i iz tog razloga cirkulacija ka perifernim delovima tela počinje da se usporava što dovodi do promrzlina i, ukoliko se toplota ne povrati, otkazivanja organa i smrti od hipotermije. Kako bi to sprečila i održala sebe budnom i u svesnom stanju, tokom cele noći radila je trbušnjake – jedinu vežbu koju je u svojoj situaciji mogla. Sve vreme kraj nje bdio je Taz grejući je, ne želeći da napusti svoju gazdaricu koja ga je tri godine ranije spasila iz skloništa za napuštene pse.

Pošto je svanulo, i pored olakšanja koje je sunce i nešto viša temperatura donela, Danel se suočila sa nečim mnogo strašnijim. Kada osoba doživi šok ili stres telo počinje da luči adrenalin koji povećava snagu organizma i dopamin koji deluje kao blokator bola. Razlog je da se u telu izazove „bori se ili beži“ reakcija, kako bi i pored eventualnih povreda osoba mogla da se spase. Kad efekat ovih hormona prestane ponovo se javlja osećaj bola srazmeran stepenu povreda, a u Danelinom slučaju on je bio gotovo nepodnošljiv. Svu preostalu snagu fokusirala je samo na to da se pomeri nekoliko metara ka bari koja joj je bila jedini izvor vode za više od trideset sati koliko je do tad provela u kanjonu. Bez mogućnosti da se više kreće i pronađe put do kola i sigurnosti, shvatila je da joj je jedina nada u tome da neko primeti da je nema i spase je. Ali da bi se to desilo, morala je da preživi još jednu surovu noć na otvorenom.

Kada se nije pojavila na dogovorenom sastanku sa prijateljima i pošto je komšinici bilo čudno da se dva dana kasnije još uvek nije vratila, policija je obaveštena o njenom nestanku. Igrom slučaja, jednoj od osoba koja je primila prijavu, lokalnom detektivu Kregu Šamveju, bila je poznata njena karijera kao trejl trkačice, tako da je odlučio da proveri mesta na kojima je mislio da postoji najveća šansa da Danel održi trening. Na jednom od njih pronađen je kamionet kojim je otišla od kuće pa je mogla da se organizuje potraga, ali i dalje je postojala ogromna i uglavnom nepristupačna teritorija koju je trebalo pretražiti.

TazNa ivici snage, polusvesna, sa sada već obilnim unutrašnjim krvarenjem, u trenutku očaja, suznih očiju, pre nego što je odlučila da se pomiri sa sudbinom, Danel se okrenula Tazu. Preklinjala ga je da nađe pomoć, iako je znala da ne može da je razume, i on je otišao. Odlazio je i ranije i brzo se vraćao, ali ovaj put ga nije bilo jako dugo. Sama, ostavljena i od jedinog prijatelja i utehe u tom trenutku, izgubila je svaku nadu u spasenje.

Spasilački tim koji je u međuvremenu formiran na mestu gde se nalazio Danelin kamionet primetio je nešto neočekivano, psa koji se pojavio iz pustinje i kretao ka njima, ali umesto da stane kod prve osobe tražeći hranu i vodu, ponašao se manično, lajući i trčeći po kampu, pokušavajući da skrene pažnju na sebe pre nego što se okrenuo i odjurio u pravcu iz kojeg je došao. Njegovo ponašanje bilo je čudno Džonu Maršalu, vođi tima, koji je naložio jednom od spasilaca na terenu, Begu Gerhartu, da ga prati i vidi kuda će ga odvesti. Kako se treća noć približavala a bile su najavljene snežne padavine, praćenje psa mogao bi biti jedini način da se, ako već tada nije bilo kasno, Danel pronađe živa.

Kada se konačno vratio gazdarici, Danel je primetila promenu ponašanja kod Taza. Prvo što je uradio bilo je da popije vode iz njene bare što za prethodnih pedeset sati nijednom nije uradio, izgledao je energičnije, mahao repom, ali još uvek nije znala šta je razlog ovog ponašanja, sve dok se nije pojavio Maršal i dok je pozivao pomoć kratko rekao: „Imaš jednog jako dobrog psa.“

Danel i Taz nakon operacije

Pet godina kasnije Danel i dalje živi sa Tazom. U međuvremenu se potpuno oporavila, udala za čoveka koga je upoznala samo nekoliko nedelja pre nesreće i sa njim dobila dvoje dece. Još uvek trči, doduše ne takmičarski, i bez Taza za čije godine je to preveliki napor, ali i dalje ima običaj da s vremena na vreme ode na neku trku kako bi ponovo osetila užitak koji joj one donose. Njena neverovatna priča bila je tema mnogih emisija, a kanal Discovery detaljno je obradio njeno spasavanje u svom serijalu „I shouldn’t be alive“.

[youtube id=“xqaS3kvksiU“ width=“620″ height=“360″]

Prethodno Placebo efekat i kako ga na najbolji način iskoristiti
Sledeće Runner's World: Smart Coach - vaš individualni program priprema