Dan kada su ubili Božić


Juče sam se osetila us*ano.
Baš kao kad shvatite da Deda Mraz ne postoji.

Zašto?
Sad mogu i da vam kažem, ionako je sve upropašćeno.

Ponesena borbenim statusima o ulasku u novi ciklus priprema za sledeću trkačku sezonu, zasukah rukave, odoh do mog novog omiljenog trenera, mi coach-a, i u potaji i trenutku ludila kliknuh na plan 42,2.
Za tili čas isporučiše mi gomilu lepih, šarenih grafikona. Oh, kako volim planiranja.
Datum početka 05.12.2011.

Zašto u potaji? (momenat ludila je valjda jasan).
Pa htela sam da iznenadim i vas i sebe.
A pošto sam sklona da kô slonče u staklarskoj radnji uletim, dignem sve na noge, ubedim u „sjajnost“ ideje, opovrgnem eventualne protuargumente i na kraju ceo događaj završimo frenetičnim skakanjem (ovde smo već zaboravili povod ovolikoj sreći, svesni jedino kako imamo neku fenomenalnu ideju), raziđemo se i nikome ništa. Mislim, proživeli smo sve, od rađanja ideje, preko razrade i uspešne završnice, pa nema potrebe za  materijalizovanjem iste, zar ne?
Pomalo ipak poznajući sebe, reših da se ne izlećem.

Lepo sam sve osmislila. Hoću da se spremim ko velika. Nikom ni reči. I na dan trke samo se pojavim sa brojem u boji full-a i pred sam pucanj nemarno dobacim sekama – e, zaboravih da vam kažem, trčim ceo. Ne očekujte me u naredna 4,5 sata.
Vredno sam radila. Trčala i za vlastiti rođendan iako je trebalo štošta uraditi i na kraju biti lepa, vesela i zabavna kad društvo stigne. I pritom pokušati ne pohvaliti se, ne lepiti kilometražu na statuse….
A znate kako je meni teško da ćutim!

Negde na pola programa stvari su postale ozbiljne, treninzi teški. Sumnja u uspeh je počela da me nagriza. Sada je trebalo boriti se ne samo sa narastajućom kilometražom i opadajućom voljom, već i sa psihičkim preprekama koje sam postavljala sama sebi. Ali gurala sam. Bez obzira na sve odučih da idem, pa šta bude.
A onda slučajno naletim na raspravu na fb zidu Beogradskog Maratona i shvatih, čitajući komentare, da ne želim da istrčim svoja prva 42 kilometra u Beogradu.

Mogu da razumem muke da se nešto organizuje kako treba. Naročito u Srbiji.
Ali alergična sam na bahat i ljutit političarski ton.

E pa dragi moji, hteli ste time da se bavite, sad trpite i kritike, makar one koji put bile i neosnovane.
Mi vam nismo neprijatelji.
Da stvar bude gora, skoro svi učesnici rasprave su moji drugari sa raznih strana. Zato mi je vaše nerazumevanje (blago rečeno), još teže palo.

Nemanja Katanić sjajan mladi čovek koji je svoj drugi ultramaraton trčao za Pavla Štrbca koji boluje od distonije, napisao  je:

„22.04.2012.
Dan kada moj Beograd vidim na jedan totalno drugaciji način…
Dan kada se sve zaustavlja da bi mi trčali…
Dan kada se osećam moćno…
Dan zbog koga si trenirao sve ovo vreme…
Dan kada si ponosan na sebe…
BEOGRADSKI MARATON!“

A vi ga proglasite malicioznim i kažete da ćete opet da ga „banujete“.

Aleksandar Kapulica vam takođe nije dobronameran i poželeste mu uspešno učešće na drugim maratonima?!

Ivan Simić, moj omiljeni dežurni mrgud, oštar, ali realan da boli, bez obzira na zamerke ipak vam je napisao: „Nova godina ne počinje 1. januara, nova godina počinje 19. decembra jer od tad ima tačno osamnaest nedelja priprema do sledećeg Beogradskog maratona. Srećan početak svima i vidimo se na stazi!“

Srećko Mićić sa 12 istrčanih Beogradskih maratona, i sam u organizaciji mnogih trka, prema vama isto nema pojma o čemu priča.

Zdravko Mišović – za njega nemam reći, jer ako ikome moram da objašnjavam ko je i kakav je, taj ima veze sa trčanjem i trkačkom zajednicom kô krava sa baletom. Njegov komentar je jednostavno nestao. Verovatno zato što niste imali šta da mu zamerite. Profesionalni rezultati, najbolje organizovana trka na našim prostorima, dobrotvorni rad…..

Eh, kad bi se samo svi problemi tako brisali, jednim dugmetom, bili biste na konju.
Nismo mi primadone. Trčimo gde trka ima i gde smo dobrodošli.

Ja sam trčala po asfaltu, blatu, nagutala se prašine i izduvnih gasova. Na trkama sa 30.000 ljudi i sa jedva šestoro. U sjajnim i nikakvim uslovima. Jednom sam bila u prilici da sa vernim zekom skupljam odbačene flaše vode ne bih li se osvežila s par kapi. Doživela sam i da razmontiraju cilj, pokupe se i odu svi. Moja proverena banda  i ja ostadosmo, kupismo vodu, improvizovasmo cilj, namestismo dežurne paparace i dočekasmo preostale maratonce, sve do poslednjeg. Mislim da nisu bili ni svesni šta se desilo, a mi se nismo hvalili, objašnjavali okolo, pisali statuse.

Najlakše je reći, sretno vam trčanje na drugim trkama.
Pa znate, mi drugih trka imamo koliko hoćete, ali vi druge trkače nemate.
Dobri smo kada tražite da dođemo u što većem broju, kada treba da platimo startninu, a po uplati postajemo maliciozna, dosadna i nadasve spora smetala.
I najveće maratone na svetu činimo mi rekreativci, puževi sporaći, kampanjci, oni koji trče opasne rezultate i oni koji jedva završe u limitu.
Treba da nas ispoštujete do poslednjeg.

Shvatate li šta za mene znaci 42k? Podvig! Treba mi sva vaša podrška i pažnja. Jesu li krenuli da skidaju ciljnu kapiju – ne dajte im. Ako niste u stanju, dočekajte me vi! Bodrite, trčite sa mnom (sa svima nama) poslednjih nekoliko metara, čestitajte i izvinite se što je ispalo tako kako je ispalo.

Ja svoje treninge najviše volim da trčim sama. Teško da jurim vreme, medalje i medijsku pažnju. Znate, ja sam obična rekreativka izuzetno ponosna sto 21,1k mogu da istrčim mrvu ispod 2 sata.

Smešno vam je?

Na Savi, iza kuće, gde najčešće trčim, imam i svu pažnju ovog sveta. Svi me znaju, pozdravljaju, bodre, mašu. Usvojili su me i oni koji ovuda trče još dok sam ja mislila da je to najveći smor.
Ali ako ne možete da shvatite radost trčanja u gomili istomišljenika i zaluđenika, onda se nikada razumeti ni nećemo…

Prethodno Pokušaj postavljanja svetskog rekorda u Bostonu
Sledeće Šta se čitalo prethodne nedelje - 10.04.2012.