Dan kada mi je rekao DA


Poslednji trening, 15. juna u 5h

Odmah da objasnim: to nije dan kada me je neko zaprosio, niti dan kada sam ja nekoga prstenovala. Moji bliski prijatelji znali su da se ovaj moj status na fejsbuku može odnositi samo na jedno: na to da mogu ponovo da trčim!

Poslednji trening bio mi je 15. juna u 5h. Već par nedelja pre toga proredila sam treninge, po savetu lekara. Pojavile su se neke aritmije i počelo je ispitivanje. 15. juna, srce mi je bilo puno, jer nas se devetoro spontano okupilo tog jutra u Beogradu. Ali trčala sam lagano, malo uplašena rezultatima koje sam tog dana čekala. Nekoliko sati kasnije, aritmolog je presudio: “Ništa trčanje, ništa ronjenje, ništa kafa, ništa alkohol, do daljenjeg. I da jedeš meso. Ako planiraš da nastaviš da se baviš sportom. I da rađaš.“ Klimnula sam glavom i progutala knedlu. Planiram, i jedno i drugo. Ali sve što sam radila, trenirala i hranila se veganski, radila sam da bih bila zdrava, da bih bila jača. Da bih bila dobro..

Poslednji trening, 15. juna u 5h

Zdravlje je prioritet i sa time se neću šaliti, čak iako se sva moja uverenja protive savetu lekara. Ali sam se osećala kao da mi je izmakao tlo pod nogama. Morala sam da mirujem. Da ne izlazim na sunce. Istini za volju, bila sam toliko iscrpljena da sam prve dve nedelje mogla da zaspim u bilo koje doba dana i noći. Ali onda bih se probudila i ne bih znala šta ću sa sobom. Da, gledala sam filmove i čitala knjige i mada je to nešto u čemu stvarno uživam, nije dovoljno. Jednostavno nije bilo dovoljno.

Mučilo me je što se ispostavilo da ne znam šta je dobro za mene; da ne znam koja mi je mera u treninzima, kada treba da usporim sa tempom i aktivnostima koje sebi dodajem u raspored. Ali šta da radim, radoznala sam i svašta me interesuje, gladna sam života i svega što mogu da vidim, naučim i saznam. Zato sam to i radila….

Koristila sam to vreme da preispitam prioritete, da zamislim novi raspored dana (svi koji me znaju, znaju i da sam dobro organizovana zbog brojnih obaveza i najčešće rasprodata par dana unapred J). Skretala sam sebi pažnju, ali je bilo očigledno da patim. Moja majka je počela da se pribojava da ne padnem u depresiju, govoreći mi: “Do pre par godina mrzela si trčanje, pa zar je moguće da ti ovo sada toliko teško pada? Kao da je trčanje jedina radost u tvom životu, kao da se bez njega ne može?!” Strah je govorio iz nje, pa me je uveravala da je ovo samo period, da će brzo proći i da se nada da ću trčati u Ljubljani polumaraton, kao što sam planirala.

Nije pomagalo što se sve to desilo nedelju dana pred Novosadski noćni, kojem sam se mnogo radovala. Pratila sam sve vaše utiske i fotografije, i stvarno mi je teško palo što nisam sa vama trčala. Nije pomoglo ni to što sam na gomilu poruka da li se vidimo tamo, morala da odgovorim odrično.

Sa Eni na prvom treninguBrojala sam dane do kontrolnog holtera i nadala se da on neće zabeležiti nijedan zastoj srca. Te noći nisam dobro spavala, mučena vrućinom i neizvesnošću. A onda je osvanuo dan kada me je kardiolog pozvao da mi kaže rezultate: “Nalaz je mnogo bolji, nema nijednog prekida rada srca i ima mnogo manje aritmija!” Rekao je da mogu da počnem sa fizičkom aktivnošću, ali lagano, ne da trčim polumaraton, a ni 10km. Samo lagani džoging. Ali mojoj sreći nije bilo kraja! Jer ma koliko bi mi teško palo da ne više ne smem da trčim na trkama, neprihvatljivo mi je da više nikada ne potrčim!

Isto veče, čim je vrelina dana utihnula, obula sam svoje patike za trčanje. “Sad si u svom modu,” rekla je zadovoljna mama, jer mi je lice blistalo. A pošto već moram da trčim lagano, pomislila sam da je to pravi trenutak da počnem da trčim sa svojim psom. Priznajem da nikada ranije to nisam radila, a moje štene koje je puno energije bilo je spremno i za taj izazov!

Imala sam tremu, plašila se kako ću se osećati i da li ćemo se nas dve snaći. Ali kao što obično biva sa psima: dok misliš da ti njih nešto učiš, zapravo uče oni tebe. Tako je moja tromesečna Eni mene ponovo uvela u trčanje. Lako i lagano. Trčale smo dva kilometra po betonskoj stazi, ali bila su to moja najsrećnija dva kilometra! I mada će nam obema trebati vremena da uđemo u formu, njen zadovoljni pogled, kada mi je posle treninga spustila njuškicu u šaku, nedvosmisleno je govorio da je uživala!

Uživajte i vi, ali budite pažljivi. Entuzijazam ume da nas ponese, pa u želji da ostvarujemo sve bolje rezultate umemo da se preforsiramo, previđajući signale koje nam telo šalje. Osluškujte se i povremeno uradite osnovne lekarske kontrole. Uživajte u svakom treningu, svakom pretrčanom koraku, čak i kada niste ispunili zadati plan. Pronađite nove radosti, pozovite na trčanje svoje prijatelje i svoje kućne ljubimce. Imajte mere u svemu, da vam jednoga dana ne bi bilo rečeno: “Više ne smeš da trčiš.”

Prethodno 1. Pančevački "hamburg" maraton
Sledeće Koliko nam je potrebno za oporavak nakon trke?