Čudna šuma je to…


Maja, Saša i Ivana za vreme trke

Znam, znam, sada očekujete romantizovanu roze pričicu kako kad se male patike slože sve se može.
Sedim i razmišljam.
Nit’ sam ja normalna, nit’ su one. Umesto da me odgovore od ideje, sve su rekle da. Odmah. Bez nećkanja. Pih, i vi ste mi neke dame.
Kada sam shvatila da je moj lukav plan propao, prešla sam na plan B.
Poslala sam im svoj trenutni zdravstveni bilten. Kuku. Ono što sam dobila nazad vrištalo je 2 stvari:
1. Treba im zabraniti da trče. Momentalno.
2. Ja sam obična folirantica. Peče me grlo – bu hu. Nos nijagara – bu hu. Stomak zakačio pegavitis – bu hu, (podsetnik – poslati onim divnim, slatkim i ljubaznim doktorkama, koje su dijagnostifikovale moj problem kao bezopasanu, ali dosadnu nelagodnost koja napada MLADE ŽENE, čokoladu, cveće i staviti ih na favorite listu).

* * *

Zagrevanje pre trke

Naš drug Ninoslav Rašković, trkač, dijabetičar i udruženje „Plavi krug“, povodom svetskog dana borbe protiv dijabetesa, (14.11.), organizovali su trku podrške na adi. Maraton, 42,2k ili jedan krug, 7,7k.
Znala sam ja jako dobro šta je 42 kilometra.
To je ono kada se približavaš cilju na 21. kilometru, a onda shvatiš da imaš još toliko. Do 25. lažeš sebe kako ti nije ništa, do 30. se mrziš najgore na svetu i shataš da si u familiji imao barem jednog kočijaša. Sve posle već zalazi u zonu sumraka, dok se niotkud ne pojavi Sale Gacik i sprovede kroz začaranu šumu i ne dovuče do mesta gde gomila frenetičnih ludaka tapše i uzvikuje tvoje ime, (ili beše njegovo?!), i kaže, stigli smo, možeš da staneš.
Onda svi vrištite, skačete i ljubite se. Iseku ti patike direktno s nogu, jer drugačije ne ide. Stojiš, jer saviti se da sedneš ne možeš. I onda se u jednom trenutku konačno onesvestiš.
Sada očekujete da vam kažem da se šalim.
Ha!
Mada, ovaj put jeste bilo mrvu drugačije.
Znala sam da ako sam preživela Pančevo, ovo je sigurica.
Terala me misao da se ljudi bore sa svojom bolešću svaki dan, a jedino što ja treba da uradim je da ostanem na stazi 6 sati, ili pređem 42k, šta god dođe prvo. I imala sam stvarno sjajnu ekipu. I znala sam da će funkcionisati. Ja sam kucnula Ivanu, Milena je bez razmišljanja uletela u kombinaciju, a Maja me sanjala. Ispostaviće se posle doduše da je to bila noćna mora, ali to je sada već druga priča.
Sele smo u vozić, vešto krijući tremu. Dala sam im poslednja uputstva. Ono o kornjači i zecu. I upozorila ih na…… pa znate ono, to nisam ja to je moja šauma. Wikipedia – Šauma u narodu poznatija kao Golum, naše drugo …. ili prvo, ja. Više ili manje duboko skriveno u svima nama. Kod trkača se javlja zavisno od dužine staze, spreme, brzine kretanja na 5., 10., 18. ili 33. kilometru. Nešto poput pesme sirena. Omađijani stanete baš u njen red, a onda se prelepa sirena pretvori u meduzu. Blago rečeno.
Ali.
Sve je prošlo lakše nego sam mislila.
Trčale smo više nego sam mislila.
Hodale smo manje nego sam mislila.
Uklopile smo se savršeno, baš kao što sam mislila.
42 nije bauk.
Ne, ne pozivam vas da bez razmišljanja, treninga, pripreme krenete pa kud puklo da puklo.
Samo kažem.
Ne znam ni kada ću, ni da li ću ponovo. A opet, znam da hoću.
A ovo je bila sjajna prilika, jer za mene, ovo nije bila klasična trka. Nismo ovde došle da se dokazujemo, pokazujemo, pobeđujemo. Došle smo da podržimo i pomognemo. I zato smo bile opuštenije i zato smo bile jače i zato nam je bilo lakše.
I na kraju, iako ste to već čuli, moram da kažem da je organizacija bila sjajna. Čujem da se izvinjavaju zbog propusta, ali ja najiskrenije ne mogu da se setim ni jednog.

Maja, Saša i Ivana za vreme trke

I neki ljudi koje bih volela da spomenem.
Katarina i Tamara. Devojke skidam vam kapu.
Tartuf moj prirodni neprijatelj, koji je poslednjih 100 metara čistio put pred nama, onako filmski.
Nion koji je pevao neki homemade hit gde se po šumama i gorama njihalo kukovima, a u pauzama me pitao šta sam donela za klopu.
Moja Strijela Anja, koja je spasila sigurne smrti moj pulsmetar koji sam htela istovremeno skinuti, pokidati, izgaziti, spaliti i udaviti u Adi.
Miloš, koji još uvek misli da je dobra ideja da me iznervira i tako mi pokaže da još snage ima u meni.

I Sale. Da, da, ti Gacik. Ako misliš da nisam primetila, bez obzira na ozbiljno pomanjkanje kiseonika u mozgu, da si me čekao na kapiji i prvi zagrlio, onda se varaš. When you save a life, you become responsible for that life. Bolje ne bih mogla da te opišem.

Prethodno Anna Frost: Sposobnost da voliš trčanje
Sledeće Zdravlje u srednjim godinama može usporiti efekte starosti...