Četiri godine…


Peace, Love & Running

Godišnjice u trčanju su pomalo besmislene. Niko ti neće dati zlatan sat nakon petnaest godina službe, nećeš dobiti diplomu ili sertifikat da si nešto postigao ako nemaš rezultate na trkama ili medalje sa maratona, ali ipak su ti drage i obeležavaš ih kao nešto što je samo tvoje i što niko ne može da ti oduzme.

Na 22. februar, dan kada sam 2008. počeo da trčim, na neki način gledam kao na svoj rođendan. I više od toga zapravo, rođendan mi je samo podsetnik da sam godinu dana stariji, da me nervira zvuk telefona i to što moram da odgovaram na poruke na fejsu. Dan kada sam počeo sa trčanjem mi je simbol upornosti, istrajnosti, uloženog truda i činjenice da nikada nije kasno da se napravi promena. I kakve veze onda ima što mi niko neće kupiti poklon ili uneti datum u kalendar i setiti se sledeće godine. Da li ću ga sledeće godine uopšte i slaviti i onako zavisi samo od mene i moje discipline.

Peace, Love & Running

Četiri godine verovatno ne zvuče mnogo nekome ko ceo život trči, ko je počeo u osnovnoj ili srednjoj školi i nikada nije prestao, ali za rekreativca koji je samo želeo da smrša, da bi danas sebe mogao bez imalo ironije da nazove trkačem, one su ogromne. Za manje vremena završen je Drugi srpski ustanak, ugasili su se Sex Pistolsi i raspao se brak Kim Kardašian. Četiri godine su astronomske…

Pre nekoliko dana, na treningu sa drugaricom, rekao sam joj kako imam osećaj da je svaka sezona koju sam iza sebe ostavio imala svoju temu koja se kao svilena nit utkala u sve što sam tokom nje radio. Početi i ne odustati od trčanja, spremiti se za maraton, istrčati ih što više i konačno, gledati da ne propustim ni jednu trku i upoznam što više trkača i trkačica. Tada sam mislio da će motiv ove godine biti planinske trke i maratoni, da malo razbijem gradsku monotoniju i izazovem sebe na jedan nov i zanimljiv način, ali više ne mislim tako. 2012. motiv mi je da svoju ljubav i strast prema trčanju, koja već četiri godine nikako da prestane ili se umanji, pokušam da prenesem i na sve one koji slučajno zalutaju na ovaj blog. Oni koji ga redovno čitaju nadam se da je već i sami osećaju…

Prethodno Šta se čitalo prethodne nedelje
Sledeće Da li je gubitak mišića zaista neizbežan?