Časovi fizičkog vaspitanja ne čine decu aktivnijom


Programi dizajnirani da čine decu aktivnom pokazali su veoma ograničene rezultate

Iako se sa pojavom prenosivih uređaja koji nam omogućavaju da deo svojih obaveza obavimo u hodu kao što su mobilni telefoni novije generacije ili iPad-ovi može videti tendencija odvajanja od fiksnog fizičkog mesta na kojem se obavlja neki posao, ne treba ignorisati globalni trend da ljudi postaju sve sedentarniji, i da je u velikom broju slučajeva jedina fizička aktivnost u toku dana ona koju obavimo sa namerom i za koju odvojimo posebno vreme.

Programi dizajnirani da čine decu aktivnom pokazali su veoma ograničene rezultate

U svetu gde nije potrebno ustati sa stolice kako bismo se čuli i videli sa nekim preko socijalnih mreža i uređaja za komunikaciju, u kojem uvek postoji nešto zanimljivo na TV-u ili internetu što će nas zadržati još sat-dva, u okruženju koje iz godine u godinu postaje sve gojaznije i nezdravije, postalo je izuzetno bitno fokusirati se na načine da se u ljudima rano, dok su još u razvoju, probudi svest i potreba za većom fizičkom aktivnošću.

Međutim, studija koja je izašla u časopisu BMJ, a koja je pokušala da na jednom mestu okupi i uporedi rezultate trideset eksperimenata sprovedenih u poslednjih dvadesetak godina koji su se bavili pitanjem fizičke aktivnosti kod dece, pokazala je da su efekti i uticaj programa vežbi u školama na vanškolske aktivnosti veoma ograničeni.

U većini slučajeva, očekivanje da će vežbanje ohrabriti decu da budu sveukupno aktivnija nije se pokazalo tačnim. „Generalno govoreći, dobro dizajnirani, primenjeni i u najboljoj nameri napravljeni programi fizičke aktivnosti, čak i oni u trajanju od 90 minuta, nisu deci doneli više od četiri minuta dodatnog hodanja ili trčanja u toku dana.“

Zbog čega se ovo dešava? Autori navode nekoliko teorija, najrealnija od kojih je ona da nakon programa fizičke aktivnosti deca osećaju kako su dovoljno „uložila“ tog dana i zbog toga svesno ili nesvesno provode ostatak dana ekstra-sedentarno ispred televizora ili za kompjuterom, kompenzujući vreme provedeno bavljenjem sportom. Druga, takođe validna teorija je da su programi fizičke aktivnosti dizajnirani tako da se obavljaju u periodu dana kada bi deca svakako bila aktivna, i da na taj način oni ne predstavljaju nikakav dodatni podsticaj.

Koja god teorija bila tačna, postavlja se pitanje da li ovo znači da su ovakvi programi suvišni i da bi trebalo da budu eliminisani? Odgovor autora je apsolutno ne. Postoje veoma jaki naučni dokazi da aktivna deca postaju aktivni odrasli i da su aktivna deca mnogo ređe gojazna. Iz tog razloga rezultati ove studije trebalo bi da nas motivišu da pronađemo neko bolje rešenje, ne da dignemo ruke i odustanemo od njega.

Kao jedno od rešenja pominje se veće angažovanje roditelja, ali i građenje sigurne okoline za decu da u njoj budu aktivna. Jedna studija iz 2011. pokazala je da je najbolja determinanta koliko će se deca kretati ili ne njihovo lokalno okruženje. Deca sa više prilike da budu napolju u sigurnom, dobro osmišljenom prostoru, imala su mnogo veće šanse da vreme provedu napolju igrajući se. U vremenu kada se pojam igre vezuje više za sate provedene za kompjuterom, stvaranje takvog okruženja postaje mnogo bitnije nego ranije.

Prethodno Šta se čitalo prethodne nedelje - 30.10.2012.
Sledeće Imate problem sa povredama? Možda vam je potrebno više sna