Brena je Brena, al’ dvaput je dvaput


[toggle title=“Reč urednika“]

Saša je moj najverniji pratilac na trkama, ili sam ja njen, zavisi kako na to gledate. Kad god mi je bilo teško i kada sam se pitao da li ću izdržati, ona je bila tu da me motiviše i pruži mi podršku. A za uzvrat, ako ništa ne jurim, ja joj pravim društvo na trkama i brbljam dva sata iako znam da više voli da sluša muziku nego mene. Ponekad se posvađamo, ponekad se ne trpimo, ali više od svega volimo i poštujemo jedno drugo.

Početkom marta Saša je učestvovala na dva polumaratona u dva dana, Paliću i Nišu, i osvojila je medalje na oba. Tom prilikom rekao sam joj da bih voleo da čujem nešto više o tome, a dobio sam mnogo više od onoga što sam tražio. Dobio sam uvid u to kako jedan zdrav, pozitivan i inspirativan pristup rekreativnom trčanju zapravo izgleda, i šta je to što Sašu odvaja od svih ostalih koje srećem po trkama u Srbiji. Ako je ne poznajete, nakon ovog teksta ćete to poželeti. Ukoliko je već znate, shvatićete šta je to u njoj što toliko cenim i vrednujem. Njen stav, njene ideje, njen duh…

[/toggle]

Simiću!
Blejim danima u papir i ni makac. Samo sam u roku od 30 sekundi posle naše prepiske smislila naslov, zbog kog ćeš me razbaštiniti :)
Bilo bi mi lakše da si ti napisao neki epski hvalospev, ubacio malo onih mojih sličica za koje znam da ih držiš u šteku, pa da me posle svi lajkuju (a i ja u potaji s nekog lažnog profila).
Sad ovako, em što nema smisla da se sama hvalim, em što ću morati da vas razočaram.
Pitanje na izgled lako – kakav je osećaj završiti dva polumaratona u dva dana?
Problem je u tome što nemam nikakav specijalan osećaj. Prosto, bila sam u treningu, znala sam da mogu, samo je bilo pitanje u kom vremenu. A istini za volju, nisam ni imala u planu ovakav poduhvat, ti si kriv, znaš to, sve ostalo je istorija :).
Bilo mi je jasno da će mi, ako se razbijem na Paliću, biti teže u Nišu. E sad, naravno da nisam imala nameru da se čuvam za sutra. Ali tu su isplivale i neke stvari koje odavno znam o sebi. Kao prvo, ja još nemam pojma koji je moj maksimum. Ni približno. A kao drugo, definitivno volim da trčim u sigurnoj zoni. Imala sam plan za Palić koji sam ostvarila, ali posle snažnog finiša bilo mi je jasno da je tu bilo snage za bolje. Ali isto tako sam shvatila da mi nije toliko važno. Daleko od toga da nemam snove, želje i planove, ali ako moram da biram između par minuta više uz osmeh na kraju trke ili mrvu bolji rezultat, grč, bol, mučninu – biram ono prvo. Slobodno pucajte :P.

Mislim da sam imala sreću što sam počela da trčim kasno, samim tim oslobođena pritiska da se dokazujem, da postanem nova Pola Redklif ili patim veći deo života što sam neostvarena atletičarka. Dakle imam taj luksuz da mi trčanje bude uživanje, a jedina borba ona sa samom sobom (dobro, dobro, i sa ponekom „rivalkom“ ;)).
Jednom prilikom reče mi prijatelj da se ne uplašim ako na cilju čak i povraćam, da je to normalno. E pa meni nije! (ne vičem na vas, opušteno.) Zapravo, to mi potire celu ideju trčanja (bar ovog mog, rekreativnog). Moj trenutni cilj (a menjam ih kao Imelda cipele) je da dovedem sebe u stanje da svaku polutku istrčim ispod 2 sata bez po muke. Da mi uđe u kosti. Nikakve mučnine, padanja u nesvest, veštačka disanja (mada, o ovom poslednjem možemo da pregovaramo :)).
Iskreno, meni se 42k čine mnogo težim od 2×21 u 2 dana. Imam neki otpor i nevericu da sam u stanju. Psihičku barikadu.
Istrčaću ga ja jednom, najviše iz inata pitanju – a trčiš „samo“ pola?! I već se vidim kako odgovaram – istrčala sam i tih vaših 42, big deal, ali polutka je moja disciplina (heh, čuj, ona ima i „svoju“ disciplinu :P).
Ne volim da se zarobljavam, volim da svaštarim, i donela sam rezoluciju da se potrudim da sebi priuštim što više stvari koje mi pružaju zadovoljstvo. Jer ako u onome što radite ne uživate, čemu onda sve?
Pa kad sam od prvobitne zanimacije bukvalno sebi izmislila posao od koga sada živim, onda sigurno neću od „hobija“ da pravim kuluk.
Nemojte da mislite da stvari shvatam neozbiljno, samo mislim da bi sve bilo lakše kada bi umeli da se opustimo.

Valjda je poenta da se svako dobro oseti u onome što radi. Bilo da je poželeo i uspeo da istrči svojih prvih 500m, bilo da je neko ko godinama trči svoju standardnu stazu od 2 kilometra ili da je neko ko će vam pričuvati stvari, dodavati vodu, pratiti vas bajsom, fotografisati i urlati iz sveg glasa (posle višečasovnog dosađivanja i čekanja), dok sprintate ka cilju… ili se vučete kao prebijeni i molite boga da, ako vam je već suđeno baš danas, umrete bar 2mm iza linije cilja.
Ne volim i ne verujem u etikete – „pih, trka zadovoljstva“, „samo polumaraton“, „pravi maratonci“, „muške trke“ i ostale gluposti.
Svi smo ovde podjednako važni i vredni.
I kad sam već zagazila u romantiku, da zloupotrebim priliku i pomenem moju „tehničku podršku“, moje seke, koje mi svaki put drže tremu, ispunjavaju željice, kače brojeve i gledaju u mene kao u Karla Luisa i kad dođem poslednja.
Iako trkačica (da, imam drskosti da se tako zovem) sa kratkim stažom, mogu slobodno reći da je meni trčanje pružilo sve. Onaj stvarno dobar osećaj, gomilu dragih ljudi i neke posebne koje želim da zadržim do kraja života, pa čak i ono o čemu nisam mogla ni da sanjam – podijume, medalje, trofeje...
Da, svesna sam svojih rezultata, male konkurencije, srećne veteranske kategorije i trućtrućblabla, ali ništa ne može da vam oduzme radost prozivanja vašeg imena i penjanja na postolje (ili gajbice :)). Prvi put sam bila zbunjena, drugi put sam polako počela da kapiram kako stvari funkcionisu, a posle mi se osladilo i sad već očekujem! :)
Što se mene tiče, stvari ne mogu biti bolje! :)

Ja se unapred izvinjavam ako čitajuci ovaj tekst pomislite da sam promašila temu (a to vam je uvek opasnost kada pitate ženu sta oseća ;)), ali nisam.
Mislim da je ovo pravi odgovor.
Ne mislim da sam išta posebna što sam uradila to što jesam, taj osećaj mi dajete vi kada podignete ruku u mimoilaženju u znak prepoznavanja, podrške, pozdrava. Kada mi napišete da sam vam uzor ili mi kažete da me kopirate jer upravo i vi trčite vaša 2 polumaratona u 2 dana. Kada se merite sa mojim rezultatima i tako ih činite vrednima, a najviše kada se obradujete što me opet vidite…

Prethodno Amela Terzić treći put za redom prvakinja Balkana u krosu
Sledeće Mršavljenje uz obilan doručak