„Brdo… Bilo koje brdo…“


Skoro da ne postoji ime u svetu trčanja koje nema neku anegdotu vezanu za brda. Jedna od najpoznatijih je o Poli Redklif koju je otac učio da trči najbrže kada dođe do vrha i na nizbrdici pretekne svoje konkurentkinje koje se tada opuste pošto su je prethodno ostavile iza sebe. Zajedničko za sve te priče je da se nigde ne pominje konkretan trening. Ne pominje se intenzitet, nagib uspona, dužina… samo jedna stvar – brda.

brda

To ni u jednoj priči nije toliko izraženo kao u onoj o kenijskoj legendi Henriju Ronou koga je, dok je pričao o značaju treninga brda, jedan slušalac prekinuo: „Koliko dugo brdo? Koliko strmo? Koliko brzo trčati?“, na šta je Rono jednostavno odgovorio: „Brdo… Bilo koje brdo…“

Ova anegdota se često navodi kao primer toga da se trkači previše fokusiraju na detalje zanemarujući širu sliku i ciljeve koje treningom žele da ostvare, međutim određena istraživanja pokazuju da su reči kenijske legende bile zasnovane na istini, bio on svestan toga ili ne. Nije bitno koji trening brda primenjujete, bili to kratki sprintevi punom snagom, nešto duži umerenog intenziteta ili dugi treninzi po valovitom terenu, svaki od njih imaće pozitivan uticaj na vas i nijedan se ne izdvoja od ostalih kao izrazito superioran. Ili kako je Rono to lepo sumirao – Brdo… Bilo koje brdo…

Ovaj zaključak zasniva se na eksperimentu koji je sproveden nad grupom iskusnih trkača koji su podeljeni u pet različitih timova, od kojih je svaki radio drugačiji trening brda tokom šest nedelja. Treninzi su se razlikovali u dužini, intenzitetu i nagibu uspona.

Nakon šest nedelja urađen je niz testova, kao i pre početka eksperimenta, koji su pokazali da ne postoji optimalan trening brda i da svaki donosi određene, vidljive koristi za trkača.

Naravno, nisu sve koristi bile iste. Grupe koje su radile treninge blizu maksimalnog intenziteta pokazale su najveći napredak što se tiče ekonomije trčanja. Sa druge strane, grupe koje su trčale srednjim intenzitetom imale su najbolje aerobne pokazatelje. Međutim i za jedne i za druge, za svih pet grupa koje su učestvovale u eksperimentu, šest nedelja treninga rezultovalo je u približno istom napretku od 2% na kontrolnoj trci od 5 km. Drugim rečima, za trkača koji je u stanju da istrči 5 km za 20 min., šest nedelja fokusiranja na trening brda, bez obzira na specifične detalje tog treninga, bilo bi dovoljno da popravi svoj rezultat za čitave 24 sekunde.

Naravno, značaj treninga brda ne staje sa poboljšanjem rezultata. On je obično jedini način priprema za konkretnu brdsku ili planinsku trku jer ga drugi treninzi ne mogu simulirati. Brdima jačamo svoje noge, zglobove, poboljšavamo tehniku i imamo brojne druge koristi o kojima smo već pričali u posebnom tekstu. Ono što iz ovog treba da nam ostane je da ne bi trebalo da se fokusiramo previše na specifičnu vrstu treninga, posebno ukoliko nam ne prija, jer će bilo koja imati podjednako dobar uticaj na nas. Ili rečeno na malo drugačiji način – jednostavno ne postoji pogrešan trening brda.

Prethodno Prelazak na bosonogo trčanje može dovesti do povreda koje se kasno primete
Sledeće Najbolje opravdanje za netreniranje