Bolt ili Farah. Ili Bekam…


David Beckham

Danas je održan Dunavski polumaraton u Apatinu. Puno lepih utisaka, puno ličnih rekorda… Ovoga puta nisam mogao da prisustvujem, obaveze mi nisu to dozvolile, ali razmišljao sam o toj trci za vreme treninga.

Razmišljao sam i o tome kako sam kao mali voleo Bekama. Kupovao sam patike koje je on nosio jer sam verovao da ću tako moći da šutiram loptu kao on.

David Beckham

Prošlo je mnogo godina i više skoro i da ne igram fudbal. Počeo sam da trčim i ni jednoga trenutka mi nije bilo žao što sam jednu strast zamenio za drugu, ali i dalje kad uđem u prodavnicu sportske opreme gledam patike na isti onaj način na koji sam ranije gledao kopačke kada je u njima igrao Bekam.

Razlika je u tome što su sada moji sportski heroji mlađi od mene. Kada gledam kako trče Mo Farah ili Usain Bolt svestan sam da ja to nikada neću moći da postignem.

I lažem sebe kako pratim velika sportska nadmetanja kako bih video pomeranje granica ljudskog dostignuća i obaranje rekorda, ali istina je da u meni i dalje čuči klinac koji bi najviše na svetu želeo da trči kao Farah, kao što je nekada želeo da centrira kao Bekam.

Znam da nikada neću moći da trčim polumaraton na granici jednog sata, ali to ne znači da ne postoji neka moja čarobna granica koju krajičkom oka posmatram svaki put kada obujem patike.

I tako gledam Bolta kako superiorno proslavlja pobedu i novi svetski rekord već na pola staze, a u stvari zamišljam sebe kako sa istom lakoćom i elegancijom prolazim kroz cilj i rušim zid koji sam na prošloj trci video ispred sebe i verovao da je nepremostiv.

Moji sportski idoli su mlađi od mene, ali u mojoj glavi ja sam još uvek onaj isti klinac koji gleda njihove patike u izlogu i govori sebi „Ma samo njih da imam, ne postoji ništa što ne bih mogao da postignem.“

I zato volim kada dođe Apatin – brza staza, dobro organizovana trka i brdo ljudi zadovoljnih svojim rezultatom. Nisam trčao ali i dalje osetim nekako taj dečiji duh koji izbija iz svakog od nas kada napravi korak dalje od nečega što mu je do juče delovalo nezamislivo.

Da, zato volim Apatin, jer osećam kako tamo svako dobije priliku da bude Bolt ili Farah, i ako je naporno trenirao to će mu se isplatiti, ne novim svetskim rekordom, ali rezultatom na koji može biti podjednako ponosan.

Kada sam bio mlađi uzeo bih loptu, izašao na fudbalski teren i satima pokušavao da pogodim prečku. I kada bi mi to konačno pošlo za rukom podigao bih ruke pobednički i počeo da se haotično osvrćem oko sebe nadajući se da postoji makar jedan svedok mog uspeha. I obično ga nije bilo ali ja sam znao šta sam uradio i to mi je bilo dovoljno da se osećam dobro.

Imamo sreću da smo u sportu u kojem ne moramo da igramo za Mančester kako bismo dobili priliku da trijumfalno podignemo ruke. Zato budite ponosni na svoj rezultat, kakav god da je, jer je on ono što nas spaja sa našim idolima čije rezultate nikada nećemo moći da dostignemo.

A ako se u cilju osetiš kao Bolt ili Farah, onda to i jesi, bez obzira da li ti je na kraju vreme 1:00, 1:30 ili 2:30.

Nadam se da ste imali uspešnu trku, a ako niste, nova je već iza ugla…

Prethodno Vlasnici pasa aktivniji su od prosečne osobe
Sledeće Čine li novčane nagrade da treniramo redovnije?