Blog: Profesionalna deformacija


Staza na Fruškoj gori, idealna za trčanje, ovoga puta samo za šetnju i razgovor

Vikend sam proveo na Fruškoj gori ali nisam trčao. Par dana ranije bio sam na Košutnjaku – ista priča. Zapravo nisam trčao skoro dve nedelje, ne svojom voljom. Tako su se okolnosti poklopile, kombinacija obaveza i prehlade, da sam morao da napravim najdužu pauzu u treningu u prethodne četiri godine kako se ozbiljnije bavim trčanjem.

Staza na Fruškoj gori, idealna za trčanje, ovoga puta samo za šetnju i razgovor

Kada vam trčanje postane sastavni deo života postepeno izgubite iz vida sve načine na koji utiče na vas i kako vas je postepeno ali sigurno izmenilo do same srži. Profesionalna deformacija. Tako valjda zovu ono kad vas poznanik lekar pita kako ste i u vašem neformalnom odgovoru počne da traži simptome bolesti kao što bi inače kod redovnog pacijenta koji dolazi na pregled.

Trčanje je zver koju držite na lancu redovnim treninzima i druženjem sa sličnim osobama, ali jednom kada to izostane, kada ta zver postane nemirna i besna, ne postoji način da je jednostavno ignorišete i zaključate jer će uvek naći način da negde proturi svoju nervoznu njušku.

U početku ne primećujete neku razliku – jednostavno par treninga koje ste propustili. Nikakav problem. Ali kada dani počnu da se nižu a prazni unosi na kalendaru gomilaju, odjednom postajete zavisnik koji u svemu vidi nešto što ga podseća na njegov porok. Vreme više nije lepo ili prijatno, sada je idealno za trčanje. Gledate prognozu i ne razmišljate kako da se obučete već da li je dovoljno toplo za kratke rukave i šorc, da li bi vam trebale rukavice ukoliko bi se trening odužio više od planiranog.

Počeo sam da obraćam pažnju na to da li se ljudi dočekuju na prste ili petu kad potrče za autobusom, da računam koliko bi mi manje vremena trebalo da istrčim uz brdo umesto što pešačim, nervira me kada vidim klince koji gule dobre patike po betonu umesto da vežbaju u njima…

Ranije mi se često činilo da sam jedini koji trči u celom gradu, odjednom primećujem trkače gde god da krenem. Nema njih više nego inače, ali kao nesrećna osoba koja vidi zaljubljene parove gde god da pogleda jer duboko u sebi oseća da je to ono što joj nedostaje pa ih traži pogledom, tako i meni bode oči svako ko iole ubrza korak dok prolazi ulicom.

Čitao sam prethodnih dana Milanov tekst o zavisnosti od trčanja i Ivanin o pauzi od treninga i kako utiče na nju i oba su me, svaki na svoj način, opekla. Ne smatram za sebe da sam posebno opsednut treningom. Jednostavno našao sam nešto što me ispunjava i želim da mu posvetim dovoljno vremena. Ne po svaku cenu i na račun drugih obaveza ali onoliko koliko smatram da zaslužuje i koliko mislim mi je potrebno. I zato me nervira to što je jedna obična prehlada u stanju da me na dve nedelje odvoji od trčanja, što me podseća na to koliko smo zapravo krhki i ranjivi i koliko sam ljubomoran na sve one koji su prethodne dve nedelje proveli na stazi kada ja nisam mogao.

Ali znate, na neki način vidim i lepotu u tome. Vidim jer znam da se u osnovi svega ne nalazi potreba nego želja, ljubav, strast, nazovite to kako hoćete. Valjda se vremenom ta dva osećaja izmešaju i teško je razlikovati ih i razdvojiti, ali ukoliko se dovoljno duboko zagledate, pogled vam se izoštri i linija između njih postaje jasna i očigledna. I raduje vas to što sve o čemu razmišljate, što primećujete, što osećate, činite zbog duboke posvećenosti, ne iz zavisnosti.

Trčanje nije moja droga, trčanje je moja ljubav…

Prethodno Zdravlje u srednjim godinama može usporiti efekte starosti...
Sledeće Rođendanska trka "Poljubi slavljenicu, bre!"