Blog: O meni lično, sada i nikad više…


Skopski maraton

Ono o čemu sam želeo da pišem danas nema toliko veze sa samim trčanjem ali ima sa mojim mestom u njemu. Ja se nadam da ćete mi oprostiti što ću malo govoriti o sebi, što ću biti opširan i što će se neki ljudi možda u ovom tekstu prepoznati, ali to je neophodno kako bih objasnio neke svoje postupke. Ne govorim to jer se tih postupaka stidim ili želim da ih opravdam, i namera mi sigurno nije da stvari predstavim tako da ja ispadnem u pravu, ali ovaj sajt sam izgradio samo pisanjem i ničim drugim, i mislim da mi to daje pravo da ga koristim kako bih između ostalog izneo i svoje mišljenje.

Možda će vas iznenaditi, možda i neće da ja nisam u najboljim odnosima sa nekim ljudima u trkačkoj zajednici. To je jednostavno tako i verovatno se neće promeniti. U zavisnosti od toga sa kim pričate možete čuti da sam prijatan, skroman, otvoren, ali i bezobrazan, umišljen i isključiv. Najnovija stvar koju sam čuo je da sam „nadrkan“ što je trebalo da bude uvreda ali me beskrajno uveseljava jer me u nekim situacijama tako dobro opisuje.

Skopski maraton

Poenta je da nijedna od te dve imaginarne osobe nije u krivu, ja jesam sve to. Ja jesam u isto vreme i prijatan i bezobrazan, i skroman i umišljen, i otvoren i isključiv, zavisi samo koja vam strana upadne. Nekima sam simpatičan, neki me otvoreno ne vole, i to mi je sasvim u redu jer znam da sam onima koji me ne vole uglavnom sâm dao razloge za to. Možda nisu svesni da su oni meni prethodno nekim svojim postupcima ili rečima dali povod da budem neprijatan, ali to već nije moj problem i ne uzbuđuje me previše.

Postoje tri stvari u kojima vidim sebe i za koje me pogađa kada ih neko ne poštuje ili o njima snishodljivo govori. To su žene u trčanju, rekreativni karakter trčanja i trčanje u humanitarne svrhe. Oko te tri stvari ne postoji rasprava i to će sa mnom svaki put biti razlog za konflikt. Ne gajim iluzije da sam neko ko će uspeti da postigne ne znam kakve rezultate na ova tri polja ali zadovoljan sam time da učinim sve što je u mojoj moći, pa i ako ne uspem, bar neću imati osećaj da sam bio deo problema.

Na Beogradskom maratonu sam trčao za humanitarnu organizaciju BELhospice, što ću učiniti i sledeće godine. Učestvovao sam u akciji za Nevidljive ljude i borbu protiv raka dojke. Podržao sam trku Plavi krug oko Ade i prisustvovao iako zbog bolesti nisam mogao da istrčim maraton kao što sam planirao. Pomagao sam Saši u organizaciji Rođendanske trke i prikupljanju slatkiša za nezbrinutu decu. Promovisao sam koliko je u mojoj moći trke revijalnog karaktera na kojima (obično) nema startnina i medalja ali je samo učestvovanje dovoljna nagrada, kao što su Pančevački „hamburg“ maraton, trke oko Ade, Fruškogorski maraton… Pomogao sam u promociji i organizaciji događaja 15. u 5h i bio njihov sastavni deo. Vodio sam jednom prilikom učesnike Nike+ treninga stazama Košutnjaka kako bi upoznali njegovu lepotu i zamenili malo dosadno, kružno trčanje po trim stazi. Ali prošle godine sam aktivno učestvovao i u bojkotu dve trke na kojima nije bilo ženskih kategorija i uopšte mi nije žao.

Mnogima to nije poznato, ali jedan od glavnih razloga što sam uopšte počeo sa pisanjem bloga je taj što mi je na jednom drugom sajtu obrisan komentar u kojem sam postavio pitanje zašto na trci nije dozvoljeno devojkama da učestvuju. Tada sam odlučio da više ne dopustim da me neko ućutkuje i da sâm napravim platformu na kojoj ću smeti da iznesem svoje mišljenje bez rezerve i da to dopustim i ostalima bez straha da će njihov komentar biti obrisan, naravno ukoliko nije prost ili uvredljiv.

Kada jednom odlučite da budete otvoreni i bezrezervni nekako se pomirite sa tim da se nekim ljudima to neće svideti. Posle cele frke oko Najkijeve trke prijatelj mi je rekao kako nikada neću zaraditi ni dinar od sajta jer sam u nekim situacijama previše oštar, i to je u redu što se mene tiče. Onoga trenutka kada sam napisao taj tekst ja sam se pomirio sa tim da neću imati baner sa reklamom za najnovije LunarGlide jer kompanije ne vole loš publicitet, ma šta neki o tome pričali.

Ali kompanije gledaju samo profit i interes, sa ljudima je drugačije.

Sa ljudima se konflikti ne rešavaju već se pritaje do sledećeg puta kada ponovo isplivaju na površinu. Ljudi su u stanju da ti zamere i da taj osećaj zadrže dotle dok i ne zaborave zbog čega su uopšte i bili ljuti. Ljudi u svoje drame uvlače druge koji nemaju veze sa samom pričom. Ja nisam sujetan, mene takve stvari ne zanimaju.

Razlog zbog kojeg pišem sve ovo je taj što sam nakon jednog „prijatnog“ razgovora posle kojeg sam bio „anfrendovan“ i blokiran na fejsbuku došao do zaključka da ljudima jednostavno ne možeš udovoljiti jer nikada ne može biti tvoj odgovor takav kakva mogu biti njihova očekivanja. I šta ti onda ostaje, da razmišljaš ko te voli, ko te ne voli, ili da radiš svoju stvar a sporedne ostaviš sa strane i ne baviš se njima? Kada sam počeo sa trčanjem nisam očekivao da ću kroz njega steći prijatelje, ali to se dogodilo i na to gledam kao na bonus. Sa druge strane, nisam očekivao ni da ću steći one koji sa mnom imaju problem, ali pretpostavljam da je to samo druga strana medalje.

Pozdrav i za jedne i za druge…

Prethodno Poljubi slavljenicu, bre! - Galerija fotografija
Sledeće Kako smo ljubili slavljenicu...