Blog: Godinu dana


Rođendanska

Pre tačno godinu dana izašao je prvi članak na sajtu, tadašnjem blogu Nacionalnost: Trkač. U početku nisam bio siguran šta želim da postignem, voleo sam da trčim, i voleo da pišem, i želeo sam da pišem o trčanju, ali više od toga još uvek je sve bilo pomalo mutno i nejasno.

Rođendanska

Imao sam ideju da krenem sa nečim što bi bilo pre svega zanimljivo. Da priču o trčanju provučem kroz živote inspirativnih ljudi koji su u njemu pronašli način da se izbore sa svojim problemima i iz njih izađu bolji i snažniji. Da pokažem koliko trke mogu biti zabavne čak i za one, ne – pogotovo za one koji na njih odlaze bez velikih očekivanja, samo kako bi proveli vreme sa dragim ljudima i dobro se proveli. Želeo sam da treningu pružim ozbiljnost koju zaslužuje, ne kroz priču o tome koliko čokolade smete pojesti za svaki kilometar trčanja, već na koji način se možete izboriti sa svojim iskušenjima i nastaviti sa treningom čak i ako im podlegnete.

Ali više od svega želeo sam da tekstovi budu korisni, bez obzira da li je u pitanju članak koji će nekome razjasniti nedoumicu koju ima u vezi sa treningom, naterati ga da obuje patike i kada mu nije do toga, ili mu pomoći da shvati da je trčanje sjajan oblik ulaganja u sebe i svoje zdravlje čak i ukoliko ne postoje značajni rezultati u vidu manjka kilograma. Najsrećniji sam kada mi neko kaže da je pročitao nešto novo, što nije znao ranije, pa i da to bude nešto sa čim se ne slaže i oseti potrebu da iskaže svoje mišljenje, da se povede rasprava, i to je bolje nego širiti zablude samo zato što deluju kao nešto što bi moglo da privuče čitaoce.

Nekome se može činiti da sam ponekad previše oštar kada iznosim svoje stavove, da umem da ospem po, recimo, organizaciji trke više nego što to možda zaslužuje, ali to nikada ne dolazi sa strane besa ili ljutnje već duboke razočaranosti što nas pojedince, obične trkače, retko shvataju ozbiljno i još ređe pitaju za mišljenje. Još uvek me boli i ne mogu da prežalim što neke velike trke ne gledaju u nas kao u partnere, koji će im pomoći da se stvari unaprede i učine boljim, i ponose se nekim površnim stvarima kao što su čipovi na grudima umesto da se zabrinu što iz godine u godinu ponavljaju iste početničke greške kojima samo odbijaju ljude od sebe.

Za mnoge trčanje je rekreacija i verovatno nikada neće postati nešto više od toga. Sa druge strane postoje oni koji svaki slobodan trenutak ulažu u trening. Verujem da su i jedni i drugi osobe koje mogu pronaći svoje mesto ovde. I ne samo oni. I oni koji još uvek ne trče, koji o tome tek razmišljaju i potrebna im je pomoć i motivacija. I oni koji žele da se aktiviraju ali nisu sigurni da je trčanje pravi izbor. I oni koji su već našli svoju aktivnost ali misle da će pročitati nešto korisno, što će sutra moći da iskoriste u svom treningu. Svi oni, svi mi, zajedno možemo doprineti popularizaciji sporta, i učiniti da širom zemlje počnu da niču staze za trčanje, a da trke koje se prave postanu nešto što će po poseti i organizaciji biti stvar za ponos umesto razlog za svađu.

U poslednjih godinu dana počeo sam stvari da posmatram drugačije. Više mi nije dovoljno da samo pobegnem negde iz grada i dobro se provedem, sada želim i što više ljudi da uključim u to. Raduje me kad vidim energiju koju neki nose sa sobom i način na koji je koriste da pokrenu druge. To je jedan talas dobrih vibracija koji ne zamire već jača kako se širi. Nadam se da ću umeti to da prenesem i na „papir“ i pokažem da se stvari ipak pomeraju, da se kreću i da kad jednom budu uhvatile zalet sa setom ćemo se sećati trenutaka kada smo mogli da izađemo na trening i tamo budemo sami sa sobom. Ko to bude u budućnosti želeo moraće da prokrči novi prolaz, da utaba novi put, sve dok jednog dana cela zemlja ne postane jedna velika tartanska staza.

Rođendanska

Sa desne strane vidite broj „lajkova“ na fejsbuku koji svakoga dana raste kao i poseta na sajtu. Neki bi u tome možda prepoznali nagradu za dobar rad ali ja u tome vidim samo jedno novo poverenje koje svakim sledećim danom treba opravdati. Za prvih šest meseci došao sam do broja od 120, uglavnom prijatelja i poznanika sa trkačkih staza, da bi se u sledećih šest on više nego utrostručio. Za godinu dana možda će biti 1000, možda više ili manje, možda će ostati nepromenjen, ali to ne znači da ću ulagati i zrno manje napora da tekstovi budu zanimljivi, inspirativni, informativni i korisni, jer je to ono na šta ste me svojim poverenjem obavezali.

Hvala vam svima što čitate, što delite sa prijateljima, što nudite pomoć koju niste obavezni da dajete, što komentarišete, što dajete predloge i sugestije samo zato jer želite da stvari budu i izgledaju još bolje i savršenije. Hvala vam svima jer ovaj sajt ne bi bio isti bez vas.

P.S.

Posebnu zahvalnost dugujem svima onima koji su direktno uticali da sadržaj sajta bude bogatiji i da se čuje još neki glas osim mog, kao i svima onima koji su pomogli da ovaj sajt danas bude ono što jeste. Hvala vam:

  • Saša T.
  • Majo M.
  • Majo Ž.
  • Ivana R.
  • Ivana Ć.
  • Mirjana P.
  • Nikola P.
  • Dragane P.
Prethodno 15. oktobra u 5h
Sledeće Kako suprotni pol deluje na vas?