Blog: „…dok ne stignem do vrha ili me noge ne izdaju“


Kilian Jornet

Sebe smatram planinskim trkačem. Iako mi je 90% treninga na asfaltu, iako mi se trčanje u prirodi svodi na odlazak na Košutnjak ili Avalu jednom ili dvaput nedeljno, a na prste jedne ruke može se izbrojati na koliko planinskih trka ili maratona idem godišnje, ipak smatram da me taj termin mnogo preciznije definiše.

Stvar je u tome da mislim da nismo određeni toliko onim šta radimo koliko onim šta bismo radili ukoliko bi za to postojali uslovi. Ja nisam birao gde ću biti rođen. Da živim na Fruškoj gori, ili na Rtnju, ili na Alpima, bilo bi lako izaći iz kuće i odmah naleteti na planinsku stazu. Ne samo što bi bilo lako već bi na neki način bilo i prirodno, verovatno ne bih ni razmišljao o drumskim trkama a asfalt bih smatrao nečim rezervisanim isključivo za vozače i bicikliste, ne i trkače.

Valjda pokušavam da kažem da samim tim što bavljenje nečim što volim podrazumeva i određen napor, prevazilaženje prepreka, pravljenje kompromisa u zavisnosti od vremena i novca, to mi daje pravo da ga smatram svojim iako nisam u stanju da mu posvetim onoliko vremena koliko neki koji o tome ne moraju da razmišljaju.

Na Midžoru, najvišem vrhu Centralne Srbije

* * *

Za par godina prešao sam dug put od nekoga ko je izlazio na ulicu i stavljao slušalice u uši kako bi se zaštitio od buke, do nekoga ko odlazi u šumu a slušalice ostavlja kod kuće kako bi što bolje upio prirodu koja ga okružuje. Kad razmišljam o tome setim se one priče o orlu rođenom među kokoškama koji sa tugom posmatra druge orlove dok lete žaleći što ne može i on, a nikada nije ni pokušao da mahne krilima jer rastavši u tom okruženju nije znao da to uopšte postoji kao opcija.

Tako sam se ja osećao u trčanju, kao orao koji šeta po dvorištu čeprkajući zemlju i tražeći crviće, ni ne znajući da nešto zapravo propušta. A ono što mi je nedostajalo bio je osećaj nepoznatog, avanture, izazova… propuštao sam priliku da doživim nešto novo.

U gradu toga nema. Asfalt je uvek siv i tvrd bez obzira na godišnje doba, a ulice jako brzo postanu poznate…

* * *

S vremena na vreme pozovu me prijatelji na neku planinarsku akciju znajući koliko volim boravak u prirodi, ali imam problem da im objasnim da mi i tu nešto nedostaje – nedostaje mi onaj fizički aspekt treninga. Nedostaje mi to da kad završim budem toliko iscrpljen i istrošen da se bojim da napravim još jedan dodatan korak kako ne bih završio s nosem u blatu.

Nekim ljudima je to nerazumljivo. Prošle nedelje prisustvovao sam predavanju o najpoznatijoj planinskoj trci na svetu, Ultra-Trail du Mont-Blanc, na kojem je planinarima bilo neshvatljivo kako neko može da želi da trči četrdesetak sati koliki je vremenski limit. Razdaljna od 166km im nije predstavljala problem. Usponi od 9400m takođe. Ali vreme provedeno u trku – to jednostavno nisu mogli da prihvate.

* * *

Pre nekoliko dana naleteo sam na ovu sliku i nisam mogao da skinem pogled sa nje. U pitanju je Kilian Jornet koji je u toku treninga naišao na isuviše strmu stenu ali nije dozvolio da ga uspori – jednostavno je preleteo preko nje i nastavio dalje. Naterala me je da postavim sebi pitanje u kom trenutku zapravo prestaje trčanje – da li onda kada nismo u stanju da održimo korak, ili tek onda kada odlučimo da je previše teško, dignemo ruke i odustanemo.

Posmatrajući je nisam video nikakvu razliku između nje i stotinu drugih njegovih slika na manje zahtevnim terenima – i dalje mi je delovalo kao da trči, samo što je ovaj put igrom slučaja staza postala vertikalna.

Kilian Jornet

* * *

Za vikend su se održale dve trke – Mačak polumaraton i Sećanje na Duška Radovića, ali nisam prisustvovao nijednoj od nih. Nisam bio umoran od trčanja niti sprečen obavezama, već sam osetio da je vreme za jedan nov izazov. Poželeo sam, kao Kilian, kad naiđem na sličnu prepreku da joj ne okrenem leđa i pokušam da je izbegnem, već da nastavim pravo dok ne stignem do vrha ili me noge ne izdaju, šta prvo dođe.

I zato sam umesto patika za trčanje obuo jedne sa tankim đonom i otišao na takmičenje u penjanju na veštačkoj steni. Iako nikada pre toga nisam pokušao, iako nisam imao predstavu koliko će naporno ili zahtevno biti, osetio sam da je vreme da prodrmam malo svakodnevne treninge i okušam se u nečemu što ima potencijal da mi dugoročno postane zanimacija i strast.

I ponovo sam osetio kako mi struji krv kao pre par godina kada sam po prvi put obuo patike za trčanje i iskoristio ih da se popnem na svoj prvi planinski vrh.

* * *

Nisam siguran šta bi mogla biti tema ovog članka. Možda je u pitanju promena, možda otkrivanje novih aktivnosti, a možda jednostavno održavanje žara. Bojim se da previše ljudi dozvoli da on utihne pre nego što saznaju svoj pun potencijal.

Trčanje je postalo važan deo mog života, ali čak i kada me je činilo najsrećnijim nisam bio u stanju da zamislim sebe kako iz dana u dan trčim istom trasom i dobijam od toga podjednako zadovoljstvo kao prvog dana.

Moraš naučiti da stalno tražiš nove izazove. Možda će ti se dopasti, možda neće, možda ćeš biti dobar u njima, možda ne toliko, ali sigurno nikada nećeš znati dok ne pokušaš. I ne možeš računati na druge da ti ih pokažu, verovatno ćeš morati sam da ih otkriješ.

Da bi vatra gorela ona mora da eskalira, mora da se širi i mora da napreduje. Slično je sa stvarima koje su nam bitne. Važno je preispitivati ih, otkrivati njihove nove aspekte i iznova ih upoznavati. Jedino na taj način možete izbeći da nešto što vam predstavlja neverovatnu strast postane obična radnja koju svakodnevno ponavljate iz čiste navike pre nego iz ljubavi.

Kad do toga dođe obično je prekasno da se stvari promene…

Prethodno Rođendanska trka "Poljubi slavljenicu, bre!"
Sledeće The Ugly Sweater Run - Trka u ružnim džemperima