Biti deo svega toga


Pre tačno godinu dana upoznao sam Ivanu. Ivana je bila nasmejana, energična i sa puno entuzijazma pričala je o poslu kojim se bavi. Ivana je radila sa osobama obolelim od raka.

Postoje teme koje su toliko teške da nam je najlakše da uopšte ne razmišljamo o njima. Okrenemo leđa, zapušimo uši i pravimo se da nismo deo stvarnog, ponekad surovog sveta koji nas okružuje. Ali Ivana nije govorila kao da je nešto pritiska. Delovala je inspirisana ljudima sa kojima je u kontaktu, njihovi životi i priče bili su joj motivacija da ujutru ustane iz kreveta i radi svoj posao predano i nadahnuto kao da je u pitanju nešto najobičnije.

BELhospice tim na Beogradskom maratonu 2012

Ivana je imala jednu želju, da Beogradski maraton iskoristi za promociju BELhospice-a, humanog rada koji ljudi iz te organizacije čine i informisanja javnosti da postoji neko ko im može pomoći u njihovom najtežem trenutku i to potpuno besplatno. Te godine bilo nas je tridesetak. Tridesetak nas koji smo sticajem okolnosti sačekali sa uplatom startnine za maraton i koji smo imali sreće da uopšte čujemo za akciju koja je počela nekoliko dana pred trku. Delili smo statuse i slike na socijalnim mrežama, informisali prijatelje o onome šta nameravamo da uradimo i generalno se trudili da učinimo najviše što možemo za tako kratko vreme.

Ove godine bilo ga je mnogo više.

Već krajem 2012. stupili smo ponovo u kontakt i počeli da dogovaramo strategiju za sledeći maraton. Ideja nam je bila da to ne bude prosto događaj na kojem će se neki stranci okupiti i istrčati u istim majicama, već da pokušamo da formiramo zajednicu ljudi koji će se redovno okupljati, trenirati zajedno i biti jedni drugima pomoć i podrška tokom čitavih priprema. Želeli smo da privučemo što više rekreativaca, što više početnika, ljude koji ne bi ni pomislili da učestvuju na trci kada ne bi imali iza sebe sto drugih koji ih vuku i govore im da mogu.

To je nekako bio moj posao, da preuzmem trkački deo na sebe kako bi se ljudi iz organizacije posvetili nekim važnijim stvarima. Organizovali smo zajedničke treninge svake nedelje na Adi, obezbedili programe priprema za trku i promovisali akciju kad god je to bilo moguće. I svi su bili dobrodošli da nam se pridruže. Bez obzira da li imaju rezerve i potrebno im je samo mesto da ostave stvari za vreme treninga, bez obzira na to što nisu sigurni u svoje učešće, nismo želeli da stvaramo zatvorenu grupu već naprotiv, da primimo svakoga ko je želeo da se pridruži i pokažemo da bi učinio pravu stvar ukoliko bi postao deo tima. I ništa mi nije bilo draže nego kad sam video kako naš broj raste iz nedelje u nedelju.

Sada, nekoliko dana pred trku, taj broj je narastao na preko 250 i dostigao neki svoj maksimum koji organizacija može da podrži. Sve to smo uradili mi sami, ljudi iz organizacije i pre svega trkači. Oni su inspirisali jedni druge kreativnim načinima na koji su skupljali donacije, oni su širili priču i utiske zbog kojih su drugi prevazišli svoje rezerve i odlučili da se pridruže, i na kraju krajeva, oni su ti koji će sve ovo izneti na svojim leđima na sâm dan trke i bez kojih ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Kao neko ko je bio deo cele ove priče od starta, ja vam se najiskrenije zahvaljujem.

BELhospice Tim 2013

Nažalost, u nedelju neću moći da budem sa vama. Onima koji me poznaju već su poznati razlozi, a oni su da je onaj isti duh koji me je izveo na trčanje, koji me je odveo u planine i na penjanje, sada rešio da me odvuče duboko ispod zemljine površine.

Kada sam saznao da mi se poklapaju termini Beogradskog maratona i završne vežbe kursa iz speleologije bio sam jako razočaran. Nakon svega toga, toliko truda, toliko napora, ne biti deo akcije delovalo mi je skoro tragično. Uplatio sam novac koji sam prikupio za BELhospice na ime drugih trkača i javio Ivani da me ukloni sa spiska. Imao sam osećaj da sve što je odrađeno ranije više nije imalo smisla, i da zbog toga što kada je najbitnije ja neću biti tu, cela ova akcija za mene je završena i pre nego što je počela.

Ali prošlo je neko vreme i počeo sam da malo dublje razmišljam o svemu. O tome oko čega smo se okupili, zašto radimo stvari na način na koji ih radimo i šta je poenta cele priče. Jeste li znali da biste u Engleskoj morali da sakupite minimum 100 funti donacija kako biste postali član slične akcije? Isto je mogao biti uslov i kod nas ali je Ivana na vreme shvatila da, na stranu naši i njihovi standardi, širenje priče, upoznavanje ljudi sa idejom i misijom organizacije, mnogo je važnije od cifre koju ćemo na kraju dana skupiti, iako ona nije zanemarljiva.

Pitao sam je jednom prilikom koliko pacijenata BELhospice zbrinjava i rekla mi je da je taj broj daleko manji od onoga što bi bili u stanju kada bi ljudi jednostavno znali za njih. Razmislite malo o tome. U Beogradu postoji organizacija koja potpuno besplatno pruža pomoć obolelima od raka, a u isto vreme postoje ljudi kojima je ta pomoć preko potrebna a ne dobijaju je. To je poenta cele priče. Zato trčimo na Beogradskom maratonu, svi zajedno, u istim majicama. Zato imamo najveći šator na trci i ostajemo da dočekamo i one najsporije, kako bi nas ljudi uočili, zapamtili i saznali više o nama.

I u tom kontekstu, zar je važno što nisi u mogućnosti da prisustvuješ jednoj trci, jednom događaju na kojem si u prilici da pokažeš svoju podršku? Zar svi oni treninzi koje smo organizovali na Adi nisu imali isti cilj? Zar zato ne dobijamo aktivnu majicu, kako bismo na još nekom mestu, svesno ili nesvesno skrenuli ljudima pažnju na razlog zbog kojeg trčimo? Ne. Akcija nije završena zbog toga što ne učestvujem na Beogradskom maratonu. Naprotiv, na neki način ona tek sada počinje.

BELhospice Tim 2013

Sledeće nedelje održava se Fruškogorski maraton na kojem planiram da istrčim svih 111 km. Ne znam da li ću u toj nameri uspeti ali znam jednu stvar – u izveštaju nakon trke, na slikama koje budem okačio, nosiću majicu BELhospice-a. Želim da me ljudi vide kaljavog na Fruškoj gori u toj majici, kako u njoj istresam pesak iz patika na Peščarskom maratonu, želim da je iscepam na Koprenu kako bih morao da nabavim novu za Tarski maraton. Gde god išao, želim da me ljudi vide u njoj.

Poslednjih dana javljaju mi se oni koji su kasno čuli za akciju želeći da postanu deo tima, ne znajući da postoji malo toga što mogu da učinim za njih. Ali nadam se da će ta njihova želja biti motiv za one koji su to uspeli da pokažu da su to zaista i zaslužili. Ne bih voleo da BELhospice majice skupljaju prašinu negde na dnu ormana do sledećeg maratona. Voleo bih da se prljaju, istežu, kaljaju, cepaju, deru, kidaju, habaju, da prelaze kilometre i kilometre, i da vam na kraju godine bude potrebna nova, ali da ljudi u BELhospice timu bude bar deset puta više.

Kada sam pričao sa Ivanom krajem godine, sa velikom rezervom mi je rekla da bi bila zadovoljna i da nas bude isti broj kao na prošlom maratonu. Nekoliko meseci kasnije, BELhospice će imati šator dugačak 25 metara kako bi svi koji nastupaju u njegovim bojama mogli da se sklone od eventualne kiše. I znate šta, mislim da ni to neće biti dovoljno, a to me toliko raduje da nemam reči da vam opišem. I tako mi je, tako mi je teško što neću biti tamo sa vama, ali učiniću sve što je u mojoj moći da do kraja godine nekako opravdam svoj izostanak.

Želim vam svima puno sreće, želim vam da svi oborite svoje rekorde, i više od svega, želim vam da ne postoji slika sa trke na kojoj se, makar u nekom uglu, ne vidi belo-zelena majica BELhospice-a. Budite mi dobro i jedva čekam da čujem vaše utiske…

Prethodno Uputstvo za članove BELhospice Tima na Beogradskom maratonu
Sledeće Šta raditi posle maratona?