Bes


Bes

Ljudi u Srbiji su besni. Nije to onaj zdrav bes (ako takva stvar postoji) iz kojeg se rađa nešto kreativno, to je neki haotični bes usmeren protiv svih i svakoga. Bilo koga. Svega.

Bes

Imam tu osobinu da me stavovi drugih, pogotovo ljudi koje ne poznajem ili površno poznajem retko zanimaju. Nemam za njih strpljenja i ne trudim se da im pronađem opravdanje. Kao da postoji on/off dugme. Kažeš nešto vulgarno, primitivno, zatucano i – „klik“ – više nisi deo mog sveta.

Nema mesta u njemu za ljude sa kojima treba da se natežem oko nekih osnovnih stvari kao što su ljudsko dostojanstvo, sloboda i pravo na različitost. Kad neko krene da mi priča o tome kako mu nešto bode oči i na to usmerava svoju mržnju umesto na državu koja ga ne štiti, poslodavca koji ga ne ceni i društvo koje ga ne poštuje, samo se okrenem i odem, nemam vremena da ga trošim na takve ljude.

Problem je samo što za svakog „mene“ koji odem postoji troje njih koji klimaju glavom. Kad neko ko je besan ne ostane sâm da se suoči sa svojim stavovima i strahovima, onda taj bes dobija razumevanje. Ima podršku. Deluje opravdano.

Ja u svom svetu nemam mesta za takve ljude ali oni postoje i svuda su oko nas.

Kada sam bio mlađi i sâm sam imao problema sa besom (neki bi rekli da još uvek imam). Možda je to stvar mladosti, toga da se osećaš neostvareno, neispunjeno, nesrećno, nemirno. Imaš osećaj da ti svet nešto duguje, i pošto ne vraća, onda ni ti ne moraš nikome da polažeš račune.

Moj „spas“ je bio u trčanju. Kada si sâm sa svojim mislima sat, ili dva, ili tri, ne možeš a da ne počneš da preispituješ svoje stavove i postupke. Da se pitaš da li ti je stvarno kriv neko ko te je pogrešno pogledao ili ti se tako učinilo, ili si sa tim besom došao a on ti je samo pružio opravdanje da ga oslobodiš.

Kao trkač nervira te sve – gužva na stazi, šetači, biciklisti, motoristi, semafori, komentari, ali takođe učiš i da nad svojim emocijama stekneš određenu kontrolu. Hiljadu puta mi se desilo da mi neko dobaci za vreme treninga i da nastavim misleći da ću proključati ukoliko nešto ne uradim, samo da bih 15 minuta kasnije lebdeo na koktelu endorfina i kortizola, zaboravljajući da me je išta dotaklo.

Trčanje te nauči i da kažeš „samo malo“ kad prolaziš, „izvini“ kada ti napraviš grešku, da staneš kada je nekome potrebna pomoć i pitaš „da li je sve u redu“, ali takođe i da ne dozvoliš da drugi projektuju svoju agresiju na tebe tako što ćeš ulaziti u nepotrebni konflikt.

Barem sam ranije mislio da je to tako. Očigledno je da se besa nakupilo toliko da ni trčanje nije ostalo imuno na njega. Ne znam kako drugačije da objasnim to da su mog poznanika pretukli na stazi drugi trkači, samo zato što je jednog od njih zakačio u prolazu.

Bes

Trčanje je uvek bilo otvoreno za sve i uvek je u njemu bilo onih koji na neki način leče svoje komplekse. Ja iskreno, ali najiskrenije nemam ništa protiv toga sve dok ne ugrožava druge ljude. Ne možeš da nađeš devojku pa glumiš šmekera na stazi? Samo napred, kad dobiješ korpu od svake shvatićeš da problem ne leži u devojkama.

Uvek su te birali poslednjeg na fizičkom pa imaš potrebu da budeš brži od svih da sebi nešto dokažeš? Matori, želim ti da na svakoj trci budeš brži od mene i oboriš lični rekord, samo da ne moram posle da te slušam.

Ali koja je to kategorija koja na ovaj način rešava konflikte, tako što udare trojica na jednoga, sa leđa, zbog nečega što je realno minoran konflikt? Jesu to trkači, kompleksaši… ljudi?

Nisam besan zbog ovoga, nisam ni razočaran, samo sam jako, jako tužan. Tužan sam jer sam uvek osećao da je trčanje deo tog „mog sveta“ u kojem su neki normalni ljudi, koji imaju neke normalne odnose i neko normalno ponašanje. Tužan sam što se taj neartikulisani bes prelio u nešto što volim i uprljao ga. Tužan sam što više ne osećam da treba da mahnem svakom trkaču u prolazu jer možda mašem huliganima koji su učinili ovo.

Ljudi su besni i očigledno niko nije imun na to. Mislim, šta je rešenje, da svi sad trčimo Košutnjakom i redom zakačinjemo ljude u prolazu dok nam neko nešto ne kaže pa da ga izgazimo jer je možda jedan od te trojice? Je l’ to rešenje, da radimo to dok ne postanemo isti kao oni i ne svidi nam se?

Ne, žao mi je, to nije svet kojeg želim da budem deo.

Ono što nameravam da radim je da nastavim da budem trkač. Košutnjak je moja druga kuća i nikada neću dozvoliti da mi ga neko oduzme, danju ili noću, huligan, obesni klinac ili neki drugi trkač koji leči svoje komplekse. Kada nekoga zakačim u prolazu izviniću mu se, ne zato što se plašim reakcije, već zato što je to normalna stvar koju rade normalni ljudi.

A oni nenormalni, njima je dovoljno teško što moraju da žive u svetu koji sami sebi prave i uređuju.

Rajko, želim ti brz oporavak i da nikada više ne doživiš da budeš razočaran u trčanje i trkače. Jbg, nekad se loše stvari događaju dobrim ljudima, ali to ne znači da si ti kriv i da treba i za milimetar da promeniš svoje stavove i ponašanje.

Prethodno Spring ROLLS - Trka sa razlogom
Sledeće Kako sam trčala za BELhospice, sa zadnjom namerom