Beograđani…


Majina prva trka

S vremena na vreme u Beogradu se održavaju određene „male“ trke, kao što je bila „Zima na Adi“ prošlog vikenda. To su trke na kojima nema učesničkih medalja, budžet je praktično nula ukoliko se ne dobije podrška grada i organizuju ih ljudi koji od toga nemaju nikakvu ličnu korist i rade to čisto, eto, da bi se trčalo. Startnina po pravilu ne postoji ili je toliko mala da je skuplje doći GSP-om do starta ukoliko nemaš Bus Plus karticu, ali te zato uvek na cilju sačeka diploma i čaj posle trke. Ali iz nekog razloga Beograđane ovo ne zanima.

Svake godine za Beogradski maraton prijavi se preko 200 maratonaca i 1000 polumaratonaca, ne znam ni sam koliko učesnika trke zadovoljstva. Naravno da ima tu i dosta stranaca, i da dolaze trkači iz praktično cele zemlje, ali opet, siguran sam da ogroman broj njih čine Beograđani koje je osim na toj nemoguće videti ni na jednoj drugoj trci. Nisam siguran o čemu se tačno radi. Ranije sam mislio da je u pitanju neki prestonički snobizam, ali više ne mislim tako. Sada u tome vidim neku mešavinu nezainteresovanosti, zatvorenosti i manjka želje da se isproba nešto novo.

Beogradski maraton 2011.

Svaka čast trčanju.rs na svemu što radi da se poveća broj trkača u zemlji, ali ovo je bio drugi put da prisustvujem njihovom treningu koji se održava u isto vreme kad i neka trka na Adi, a da niko nije rekao: „Hej, šta mislite da odemo svi zajedno na trku, ne moramo da jurimo, možemo da trčimo u grupi kao što bi i inače radili, ali da se dobro provedemo i upoznamo neke nove ljude.“ Naravno, ukoliko neko ima specifičan trening kao deo priprema za konkretnu trku, niko ne očekuje da ga zanemari, i moje drugarice su trčale tri i po sata dužinu i nisu mogle da se smrzavaju sat vremena na startu dok čekaju početak trke, ali baš niko…? Moj klub je iz Novog Sada a za vikend nas je bilo troje na Adi. Ne kritikujem, samo primećujem, očigledno da se naši koncepti rekreativnog trčanja veoma razlikuju.

Razlog zbog kojeg me ovo iritira i na neki način rastužuje je taj što sam na trkama upoznao neke od najboljih i najzanimljivijih ljudi u životu. Nina, maratonca koji trči i ako ima dijabetes, Draga, čoveka sa najviše istrčanih maratona u zemlji, Miloja, najstarijeg maratonca Srbije… A da ne pominjem devojke u čijem društvu sam proveo nedelju – Sašu, Tanju, Kaću, Maju, opravdano odsutnu Kseniju, sektaše Petra i Pavla, sve moje Fruškogorce… Na prvoj trci nisam znao nikoga, na drugoj njih dvoje, na trećoj nas je bilo za dvoje kola, na četvrtoj već za pet. A najbolje od svega je to što su ljudi koje upoznaješ upravo oni koji bi mogli da ti daju savet, da te motivišu, da ti prave društvo na treningu, preporuče opremu… To nisu stranci koje sretneš u gradu i koji možda vole isti bend ili film, ako vam se posreći. To su ljudi koji kao i ti ustaju u pet da bi trčali pre posla, podjednako su u iskušenju da pojedu čokoladu umesto jabuke i koji kad padne kiša ne vide blato nego prazne ulice otvorene samo za njih. Zar postoji razlog da ne želiš da upoznaš nekog kao što su oni?

Majina prva trka

Pre nego što sam počeo malo aktivnije da idem po trkama, mislio sam da su one takmičarske, da nemam tamo šta da tražim, da sam previše spor i da će me ostali gledati sa podsmehom. I zato sam nosio sluške, trčao za sebe i odlagao odlaske misleći da je i ovo dovoljno da nazovem sebe trkačem. Ali ako imaš neku nedoumicu i prvi izbor ti je da uđeš na google umesto da pitaš nekog iskusnijeg, onda je vreme da se zapitaš da li od trčanja zaista dobijaš sve ono što bi mogao.

U nedelju je na Adi svoju prvu trku istrčala Maja, devojka iz Bora koja je bila poslovno u Beogradu, koja je došla bez ičega i za koju smo bukvalno dan pred trku uspeli da skrpimo patike za trčanje, helanke i majicu, kako bi uopšte imala u čemu da učestvuje. I totalno sam se bezveze osećao dok mi je pričala kako se super provela jer u Boru nema sličnih trka (postoje dva polumaratona), a znam da istog dana na Adi trči još ne znam koliko ljudi koje je mrzelo samo da svrate u „Jezero“, prijave se i podignu svoj broj. To su stvari koje ja ne razumem… Beograd nema ligu, beogradske trke nisu posećene, i onda dođe maraton i pun grad trkača. Gde su oni tokom cele godine…?

Prethodno Colm O’Connell - Čovek sa misijom
Sledeće Tim Hojt