BELhospice – trčanje na srce


BELhospice tim 2014

Moja priča se ne razlikuje puno od priča drugih trkača. Sportom se jesam bavila rekreativno ali potrčala nikada nisam. Čak je postojala i odbojnost ka tome. O trkama da i ne govorim.

Sve je počelo na Beogradskom maratonu 2012. godine kada je BELhospice po prvi put organizovao svoj tim trkača kojima smo želeli da prenesemo ideju trčanja u humanitarne svrhe. Zid. Kako doći do trkača? Ko su ti ljudi? Kako im objasniti da osim što treba da se spremaju za svoje trke treba da sakupe i novac koji će donirati u humanitarne svrhe?

BELhospice tim 2012

Sajt trcanje.rs je objavio članak koji sam napisala o akciji. Počinju da se javljaju trkači koji su sebe prepoznali u našoj priči. Upoznajem Abraša, Anu, Ivana, Nemanju. Abraš mi svakoga dana šalje mailove i predlaže ideje kako da što više proširimo priču i prvi je koji započinje fundraising kampanju, Ivan preko sajta trkac.net objavljuje vest. I u roku od dve nedelje, okupljen je prvi BELhospice tim. 30 trkača.

Dala sam sve od sebe da od njih naučim šta je sve bitno trkačima, oni su u BELhospice-u videli priču koja im je trebala. Kako svojim trčanjem da pomognu drugima. Sinergija je stvorena, i njome smo se na dalje vodili.

Okupljamo se ponovo tek par meseci pre Beogradskog maratona 2013. Svi imamo želju da napravimo fantastičnu priču. Ivan nam daje na raspolaganje svoj sajt, piše najave i organizuje besplatne treninge na Adi. Krug ljudi koji žele da se uključe se širi. Saša  ima odlične ideje, Dragan prodaje knjige, Abraš na svom radnom mestu dizajnira zastave za pejsmejkere, Ivana piše blog i pravi origami… dobre vibracije se šire i svi ih prihvataju. Volonteri na dan maratona vladaju situacijom. 282 trkača kojima znam prezimena nose BH majicu. Majicu koju simptomatično počinju da nose tokom cele godine i na drugim trkama. Majicu koja mnogo govori o njima. Energija je neopisiva. BELhospice je okupio ljude različitih svetova na jednom mestu. Emocije koje je nemoguće opisati. Svi smo ih tog dana delili. Svi smo trčali na srce.

Tokom treninga tima pokušavala sam da treniram, ali sam osim nedeljom bila jako nestalna, i uz sav trud svih iskusnijih trkača, pogotovu Ivana, nisam uspela da budem uvučena u priču oko polumaratona. Na maratonu trčim 5 km, koji se tada čine kao 15. Iskreno, nije mi važno što ne mogu bolje.

BELhospice tim 2013

Tokom leta dolazi neki sivi period, osećaj kada ti nište ne ide od ruke. Bila mi je potrebna pobeda. Rešavam da istrčim polumaraton u Ljubljani. Za pripreme imam dva meseca. Treninzi su mučni, ali postoji opsesija da moram da uspem. Trčim uglavnom sa Draganom, trkačem koji ne trči trku bez BELhospice majice. On zna da sam svesna da ako dogovorimo trčanje, on će se mnogo više namučiti da dođe do Ade nego ja, a ja mogu da budem jako lenja ali ne smem da ne ispoštujem dogovor. On je trčao svoje treninge, pa je sa mnom prelazio moje krizne kilometre.

Budući da niko od iskusnijih trkača sa kojima sam trenirala nije trčao u Ljubljani, a podrška na prvom polumaratonu jeste krucijalna, u priču ulazi Saša, devojka koja je u BELhospice timu od početka. Sa mnom su svoj prvi polumaraton trčali i Milica, Mara i Pavle, drugari sa treninga i početnici kao i ja. Na startu je petorka koja treba da dođe do cilja pod Sašinom palicom. Ili, kako će se kasnije ispostaviti, dugim jezikom.

Zbog poslovnih obaveza poslednje tri nedelje pred maraton ne poštujem plan programa, slabo trčim, još manje spavam. Dan pred maraton, menjam dva aviona, i stižem u Ljubljanu dok cela ekipa spava. Ujutru poruke podrške. Svi veruju u mene više nego ja. Sem moje mame, koja uopšte ne veruje u mene i koja misli da sam u nekoj teškoj krizi.

Saša mi posle 500 metara govori da ćemo trčati mojim tempom, da ukoliko ja budem najsporija, svi će pratiti mene (nismo se tako dogovorili i to me brine). Saša počinje da priča. Ćutim. Polovinu rečenica koje izgovara i ne čujem. Prvih 10 kilometara prelazim lagano, ispod svog tempa, čuvam snagu za kasnije. Počinjem da govorim na 14. kilometru. Životne filozofije. Trasa je fenomenalna, toliko ljudi na ulici koji viču “hajmo punceeeee”, orkestri, fascinirana sam. Saša istrčava ispred mene i na 15. kilometru mi dodaje vode, kako ne bih stala. Počinje da me boli nokat na desnoj nozi. Saša kaže da je u redu da stanemo ako ne mogu. Potom izgovara kako sam BELhospice za nju ja, pacijente ne vidi, ja joj govorim o tome. Na 18. km ne osećam kolena, sa leve strane jedan trkač je u nesvesti, hitna pomoć interveniše, čini mi se da počinje da mi bude muka, Saša govori da gledam napred. Čujem muziku, vidim tablu sa brojem 21. To nije kraj??? Ma daj. Poslednjih 100 metara. Da li je moguće? Volim Sašu najviše na svetu… svoju trku je žrtvovala zbog mene. Emocije sustižu. Nadjačala sebe. Šaljem poruku Srđanu da sam istrčala…

Ja sam u priču ušla kao BELhospice, a postala trkač.

Ivana i Saša na Ljubljanskom maratonu

Zdrava priča je ono što okuplja ljude. BELhospice i trkači to dokazuju. Ja sam samo tu kao kanal, da podsetim koliko su naši kilometri bitni za one kojima je pomoć potrebna. Svi smo tu da zajedno promenimo stvari. Na bolje. Prošetajte 27. aprila do Terazija da vidite. Zelenićemo se.

Prethodno Umesto najboljih želja...
Sledeće Sindrom džogera