BELhospice tim – Kako izgleda trčati za još nekoga na Beogradskom maratonu


BELhospice tim na Beogradskom maratonu

Kao trkač, svaki put kada sretnem nekoga ko nije kao ja imao tu sreću da ne bude uskraćen ni za šta, kome zdravlje, genetika ili splet okolnosti ne dozvoljavaju da se pridruži meni i svima nama na treningu i trkama, osetim neku vrstu skoro krivice što je tako. Ta krivica nije racionalna, naravno da to što neko ne može da trči nema veze sa mnom, zvuči egoistično čak i pomisliti to, ali zaista me obuzme neka iskonska tuga nad činjenicom da stvari nisu fer, da karte koje su ti podeljene ne možeš promeniti i prinuđen si da učestvuješ u igri u kojoj si na gubitku od samoga starta.

BELhospice tim na Beogradskom maratonu

Imam tu sreću da me povrede izbegavaju, ali daleko od toga da ne znam kako izgleda biti vezan za krevet gledajući društvo koje trči, provodi se i uživa bez tebe – to je najgori osećaj na svetu. A biti svestan da je to nešto što ne možeš da promeniš, nešto na šta si osuđen ne svojom krivicom… o tome ne mogu ni da razmišljam, isuviše mi je surovo. I zato kada se ukazala šansa da na Beogradskom maratonu trčim u humanitarne svrhe, da moj novac ode za pomoć ljudima kojima je neophodna, ali i više od toga, da sâm svojim primerom učestvujem u dizanju svesti i skretanju pažnje na jednu temu koja se u našoj zemlji najčešće ignoriše jer je tako lakše, jednostavno nisam mogao da dozvolim sebi da je propustim.

BELhospice je prvi centar za palijativno zbrinjavanje i palijativnu medicinu u Srbiji, čije usluge su pritom u potpunosti besplatne. Dozvolite da vam pomognem jer i sâm sam jedan od onih koji su morali da potraže reč u rečniku da bi je razumeli. BELhospice je organizacija čiji je rad posvećen nezi pacijenata terminalno obolelim od kancera, često u poodmakloj fazi bolesti. Razmišljao sam ovih dana o tome kako sam negde pročitao da na ulasku u pakao stoji „Napustite nadu svi koji ulazite ovde“ jer je nada toliko suštinska za nas kao ljudska bića da je to nešto čega se poslednjeg odričemo. BELhospice brine o osobama koje su izgubile svaku nadu da će im jednoga dana biti bolje. Često čitamo o ljudima koji su pronašli snagu u tome, kojima je to dalo motivaciju da pokrenu nešto što će ostati i posle njih, upamćeno i primer za generacije koje dolaze – Teri Foksovima ovoga sveta. Ali ne treba zaboraviti da je i Teri Foks, iako je istrčao 5.000 kilometara na jednoj nozi i skrenuo pažnju sveta na borbu protiv raka i pronalaženje leka, ipak u poslednjim trenucima bio i uplašen, i potišten, i nije želeo da ostane sâm. To je prirodno, ljudski, svako od nas ima tu potrebu, i strašno je pomisliti da nečija ne može biti zadovoljena jer u našoj zemlji još uvek ne postoje uslovi za to. BELhospice godišnje zbrine između 300 i 400 pacijenata u Beogradu što ne čini ni deset procenata onih kojima je pomoć neophodna. Da ne pričamo o drugim, manjim mestima, u kojima su uslovi još teži i gde su ovi ljudi prepušteni sami sebi i svojim najbližima.

Treba stvarno biti poseban tip čoveka da bi se bavili ovim u životu. Ne pričam pri tom samo o stručnosti, već i o humanosti, požrtvovanju, strpljenju, motivisanosti da se učini i preko onoga što posao nalaže. Za sada je jedini način da ovi divni ljudi pomognu svojim pacijentima taj da ih obilaze po kućama, ali ultimativni cilj je da se napravi prvi hospis, centar za zbrinjavanje pacijenata, kako bi mogli da budu pod stalnom kontrolom i pažnjom lekara i sestara što trenutno nije moguće. Da bi se to dogodilo neophodne su donacije, a jedan od načina da se to ostvari je stalno podizanje svesti i akcije koje BELhospice sprovodi. Jedna od njih bila je i ona na Beogradskom maratonu.

Julijana i Nemanja istrčali su svoje prve maratone

Za BELhospice i njihovo učešće čuo sam kada su već završene online prijave za trku, i začudilo me je da se toliko dugo čekalo sa tom objavom. Istina je naravno bila drugačija jer ni oni sami do par nedelja pred maraton nisu znali da li će biti jedna od zvaničnih humanitarnih organizacija i da li uopšte smeju da krenu u promociju. Tim pre ono što su postigli za jako kratko vreme deluje impozantnije. Za samo nedelju dana uspeli su da skupe tim od tridesetak ljudi koji će trčati za njih, svakome su obezbedili osveženje, okrepu i masažu, imali su najupečatljiviji šator na maratonu i uspeli su da privuku veliku pažnju svojom ljubaznošću i profesionalizmom na onome što je inače bio njihov prvi kontakt sa maratonom i svetom trčanja uopšte.

Način na koji ove stvari funkcionišu u svetu je taj da svako od trkača koji je deo tima pokuša da skupi što više novca za humanitarnu organizaciju kojoj pripada. Novac koji sami daju je po običaju mali u odnosu na ukupno prikupljen, ali oni svojim angažovanjem, entuzijazmom i kreativnošću pokušavaju da animiraju što više firmi i pojedinaca koji bi „sponzorisali“ njihovu trku i na taj način i sami postali deo akcije. Takođe, trkači su automatski i promoteri organizacije – noseći njihovu majicu za vreme trke, razgovarajući sa ljudima koje sreću i upoznajući ih sa ciljevima i onim što zajedno, kao tim pokušavaju da postignu.

Dobre ideje su zarazne. Šire se munjevito jer ljudi jednostavno ne mogu da dočekaju da ih podele sa nekim, i ne postoji bolji osećaj nego kad vidiš da je tvoja podrška ne samo cenjena već i opravdana, data pravim ljudima. Osetiš se delom nečega, poželiš da se više angažuješ, da uključiš druge, pružiš i njima šansu da pomognu. Kada su saznali da trkači BELhospice-a nisu dobili kupone za pasta parti od organizatora, jednostavno su nam rekli: „Nismo imali želju da se raspravljamo sa njima. Sledeće godine ćemo mi organizovati jednu samo za vas.“ Po završetku trke, kada je bilo očigledno da će ostati dosta hrane, odmah su odlučili da višak pošalju u svratište i ne dozvole da se baci ili propadne usled nebrige. U razgovoru sa Ivanom iz centra saznao sam da njih dvoje koji obavljaju glavni organizacioni deo oko maratona jednostavno ne stižu da posvete pažnju svakoj sitnici, kao što je fejsbuk stranica ili ažurnost sajta. „Pitali su me što ne nađemo još nekog da nam pomogne. Ali mi, kako stignu neke pare, odmah angažujemo novu sestru, one su nam najbitnije za pacijente, mi ćemo se već snaći nekako.“ Strancu kojem je pozlilo nakon trke istog časa su prišli doktori iz našeg šatora, uveli ga unutra, položili na sto za masažu i vodili računa o njemu dok se nije oporavio. Njihov pristup najbolje bi bio sumiran Ivaninim iskrenim komentarom na situaciju da im dolaze trkači i mole za sendvič misleći da je šator deo maratonske organizacije: „Šta da im kažem, da ne može…?“ To je stav zbog kojeg sam ponosan što sam bio deo cele priče i što ću i sledeće godine trčati kao deo BELhospice tima.

Romana i Ivan verili su se neposredno nakon trke

Beogradski maraton je završen, time i akcija vezana za njega, ali briga o pacijentima je posao koji traje cele godine i koji nikako ne sme da stane. Postoji jedna stvar koju sam naučio za ovo kratko vreme kao deo tima, a to je da pitanje koje sebi treba da postavimo nije „koliko treba da dam?“, već „na koji način mogu da pomognem?“ Niko ne očekuje da donirate sumu koja je veća nego što možete da priuštite, ali možda postoji način da nekako drugačije, svojom stručnošću, kontaktima, inicijativom, omogućite ljudima iz organizacije da se fokusiraju na ono što je zapravo najbitnije – pomoć onima kojima je zaista neophodna. Verujte mi, svaki dinar koji uspete da im uštedite na ovaj način je dinar više koji će biti upotrebljen na pravi način. Maraton je završen, ali to ne znači da i dalje ne možete da postanete deo BELhospice tima.

Posetite njihovu internet prezentaciju, kontaktirajte ih na fejsbuk stranici, i otkrijte na koji način i vi možete doprineti izgradnji prvog hospisa u Srbiji…

Foto: Dušan Vučković (galerija)

Prethodno Srce na asfaltu...
Sledeće Koliko brzo Usain Bolt zaista može trčati?