Balans


Prethodnih nekoliko nedelja imam jako malo vremena za pisanje. Skoro da ne nalazim vremena ni za trčanje ali još uvek nisam došao dotle da trening ozbiljno pati zbog mojih obaveza. Pa ipak, kad pogledam kilometražu u oktobru ove godine u odnosu na prethodnu, shvatam koliko je trčanje „pretrpelo“ zbog drugih aktivnosti kojima sam se bavio.

127 kilometara. Toliko sam ih pretrčao u poslednjem mesecu. Shvatam da ima mnogo onih kojima je i ovo pojam zbog njihovih obaveza, ali kao neko ko je u istom periodu prošle godine imao 100 kilometara više na „računu“, i možda bitnije, dan i po nedeljno više treninga i ceo minut brži prosečan tempo, ovo mi stvarno deluje depresivno.

kopren

Pre godinu dana trčanje mi je bilo sve. Da, dešavalo mi se da odem u planinu s vremena na vreme ili negde u prirodu, ali sve aktivnosti uglavnom su mi se vrtele oko trčanja. Trenirao sam samo trčanje i to 5-6 puta nedeljno, vikendom sam po pravilu išao na trke ili makar imao trening dužine (nekada i jedno i drugo), i imao sam dovoljno vremena da pratim naporne programe priprema – intervale, tempo, brda…

Ali trčanje nije dovoljno da smiri avanturistički duh. Posle nekog vremena počne da ti nedostaje osećaj novog i neistraženog. Poželiš da dočekuješ sunce na nekom nepoznatom mestu, da kampuješ i jedeš hranu iz konzerve i da svetlo gradova i sela vidiš kao malu tačku u daljini.

Trke su lepe, ali trke su događaj, ne doživljaj. One imaju vreme starta, satnicu i nakon toga ljudi se brzo raziđu. Trening nas nauči da za njega treba da pronađemo vreme u zauzetom danu i tako pristupamo i trkama. Nađemo vreme za njih, istrčimo ih i idemo kući. Čak i programe preoblikujemo kako bi ih ubacili u raspored, izgubi se svaka spontanost. Ne postoji prostor za reflektovanje, za mir i svođenje utisaka.

Ove godine osetio sam da je to nešto što mi nedostaje. Išao sam u prirodu i otkrivao nova mesta, provodio cele vikende u šatoru i bavio se drugim aktivnostima.

U Bajinoj Bašti ceo jedan dan proveli smo na splavarenju Drinom. U Čortanovcima smo se 8 sati probijali peške kroz dunavski rit predvođeni avanturistom Jovanom Bodrožićem. Na Beljanici smo ceo vikend špartali šumom tražeći nove i neistražene speleološke objekte. Predivno sam se proveo, ovo mi je bilo jedno od najlepših i najuzbudljivijih leta u životu, ali sve ovo značilo je da nije bilo mogućnosti da se striktno prati neki program priprema niti da se istrči svaka nedeljna dužina.

Ali i pored svega mislim da mi je trkački ovo bila najnapornija sezona. Skoro sve trke na kojima sam bio bile su maratonske ili ultramaratonske. Imao sam ih sedam, uz još nekoliko čije su dužine bile blizu 40 kilometara. Kukao sam kako nemam vremena za trening a onda bih se u subotu ili nedelju svejedno pojavio na Fruškoj gori, ili Carskoj bari, ili – gde god. Nekih navika teško se rešiti. Nekih ni ne želiš da se rešiš…

I bilo je toliko stvari o kojima sam želeo da pišem, o vojvođanskim čamcima, o planinskom trčanju noću po mesečini, o godišnjim dobima koja se smenjuju sa izlaskom i zalaskom sunca… Ali nakon više od 48 sati napora jedino o čemu si u stanju da razmišljaš su krevet i čvrst san. I onda ostaviš sve za ponedeljak, za sredu, sledeću nedelju, sve dok na kraju pisanje o tome ne izgubi svaki smisao.

Oduvek sam se trudio da pisanjem o trčanju ne pretvorim sebe u glavnog subjekta oko kojeg bi se vrteli tekstovi na sajtu. Ja lično znam da nikada ne bih svakodnevno čitao o tome šta je neko radio tokom nedelje ako ne postoji mogućnost da time naučim nešto novo. Ideja je bila da kroz neke svoje aktivnosti pokušam čitaocima da približim lepotu trčanja, prirode, planina, trka, društva, zajednice… Da dam priliku nekome da vidi šta propušta i eventualno otkrije nešto što bi moglo da mu postane velika strast u životu kao što je sa mnom bio slučaj.

Problem je što ipak nismo jednostrani i jedan sajt je premali da obuhvati sva interesovanja koja bi neko mogao imati. Ja sam trkač, ali takođe smatram sebe i avanturistom, speleologom, ljubiteljem prirode, a od decembra, nadam se i gorskim spasiocem. Sve te aktivnosti je teško uklopiti u jednu celinu a da se ne postigne upravo ono što želim da izbegnem – da pišem o sebi.

uze

I tako se vraćamo na početak, na kilometražu za prošli mesec. U istom periodu prošle godine imao sam niz od skoro mesec dana treninga bez dana pauze. Ove, više sam odmarao nego što sam trčao. Ali kalendar ne govori celu priču. Tu negde između treninga, između 5 km jedne srede i 17 km naredne, smešten je recimo vikend na Zlatiboru tokom kojeg sam učio evakuaciju žičare i pretraživao šumu noću tražeći „izgubljenog“ planinara. Da li mi je krivo zbog 100 km koji mi fale u odnosu na prošlu godinu? Da. Da li bi ih menjao za iskustvo koje sam stekao? Ni po koju cenu!

I to je ono što je možda najbitnije u celoj priči. Ne morate trčati svakog dana kako biste smatrali sebe trkačem. Kada pogledate svoj kalendar nije obavezno da sitnim slovima bude ispisano „dužina-tempo-intervali“ u nizu kako biste rekli da nedelja nije izgubljena. Dovoljno je samo da ona prazna mesta koja nedostaju budu ispunjena na neki drugi način, da za njih imate opravdanje, da ih niste ostavili praznim isključivo zbog svoje lenjosti.

Sledite svoje strasti, otkrivajte nove, radite zanimljive stvari, putujte, istražujte, budite aktivni. Nemojte se bojati da isprobate nešto novo i neiskušeno, i shvatićete da nisu isključivo kilometri ono čime se kalendar puni u toku meseca. Ukoliko je ideja uzbudljiva, on se puni onoga trenutka kada ustanete i obujete patike. Za šta god one bile…

Za vikend sam na Staroj planini, na trećoj nedelji kursa Gorske službe spasavanja. Želim i vama lep, zanimljiv i ispunjen vikend.

Prethodno Bulimija i ultramaraton
Sledeće Nikad, nikad ne odustaj