Auf Wiedersehen, Ksendžo…


Nakon Trke Deda Mrazeva

Ksenija na Trci u venčanicamaPostoji jedna devojka koja mi je uvek bila izvor inspiracije. Upoznali smo se preko trčanja, naravno, i u jednom periodu bili smo jako bliski. Išli smo na trke zajedno, trenirali nedeljne dužine na Adi, borili se protiv „prohibicije“ u Beogradu i posećivali izložbe i sajmove čokolade. Nisam je video od februara, nekada vas putevi jednostavno odvuku na različite strane, ali nije mi se nijednom desilo da protrčim Bulevarom pored Taša ili Resavskom ulicom a da ne pomislim na nju.

Sada je verovatno i vi znate, u pitanju je devojka iz reklame za Lifestyle Serbia. Da, zaista se zove Ksenija, i da, zaista je maratonka.

Ksenija je bila jedna od prvih osoba iz sveta trčanja koje sam upoznao i odmah me je oborila sa nogu. Imala je neopisiv šarm i osmeh koji razoružava, i činilo se da ne postoji ništa što nije u stanju da postigne ukoliko to odluči. Završavala je fakultet i trčala, imala milion interesovanja i aktivnosti, a opet je sve nekako uspevala da fino upakuje u svoja 24 sata, što meni nikada nije polazilo za rukom.

Na sve to, Ksenija je i pisala. Imala je divan, lepršavi stil koji je bio u stanju da te podigne iz stolice, navuče ti patike na noge i izvede na ulicu bez obzira na vremenske prilike. Ponosila se time što je „lenjivac“, branila je njihovo mesto u trkačkom svetu i pravo na slatkiš posle treninga, i pozivala ih da se ne stide svoje brzine već da budu to što jesu.

Okej je biti poslednji. Okej je nemati plan. Okej je ne trčati dva meseca i vratiti se na asfalt. Okej je biti poslednji. Okej je da ti je teško i da ne možeš dalje, okej je da stisneš petlju i završiš to. Biti trkač lenjivac, biti poslednji, biti razmaženković, to je zapravo više nego okej. To je način života.

Jedan od zajedničkih treninga dužine na Adi

U jednom trenutku Ksenija je počela da piše blog o trčanju. Ne preterujem kada kažem da nije bilo nje ne bi bilo ni ovog sajta koji sada čitate. Od nje sam naučio da kada ti se nešto ne sviđa možeš da prekrstiš ruke i gunđaš, a možeš i da uradiš nešto po tom pitanju i iskrčiš neki svoj put na koji ćeš jednog dana biti ponosan (nikada joj to nisam rekao ali ona je i jedan od razloga zbog kojih sam poželeo da postanem spasilac).

Od nje sam naučio i da u trčanju pronađem inspiraciju i prenesem je na papir. Ako ste ikada došli u iskušenje da ostavite komentar jer vas je neki članak na ovom sajtu dotakao, verovatno je Ksenija ta kojoj treba da se zahvalite. Od nje sam naučio kako da sve te konfuzne misli, ideje i stavove pretvorim u smislene rečenice, kako da ih složim i kažem ono što želim a da ne zvučim dosadno ili otrcano.

Poslednji put kada smo se videli trčali smo zajedno. Zanimljivo, i upoznali smo se tako što smo trčali zajedno. Trčanje je ono što je definisalo naš odnos. Od mog stana do njenog ima tačno tri kilometra. Nađemo se kod „JAT-a“ a onda preko Dorćola na 25. maj, biciklističkom ispod Kalemegdana, uz velike stepenice, pa preko Obilićevog venca i Terazija nazad do Taša.

Pravio sam joj društvo 30 kilometara na njenom prvom ultramaratonu. Bio sam sa njom na Trci u venčanicama. Čekao sam je sa pivom nakon Beogradskog maratona. Ne pamtim na koliko smo polumaratona bili zajedno…

Nakon Trke Deda Mrazeva

Jednom prilikom, nakon što je diplomirala, rekla mi je kako ne stiže da trenira kao ranije jer je upisala kurs nemačkog jezika. „Planiraš da ideš u Nemačku“, pitao sam je. „Ne, ali ako jednog dana odlučim da odem moram prvo da naučim jezik.“

Neverovatna devojka. Čudi me da svako ko je upozna nije istog časa zaljubljen u nju.

* * *

Ovaj tekst je mogao nastati bilo kad u prethodne dve godine koliko sajt postoji. Razlog što je nastao baš sada i što ima malo setni ton je jer se ono o čemu je Ksenija pričala na kraju i ostvarilo. Naučila je jezik i odlučila da svoju sreću ode da kroji na nekom drugom mestu, koje bliže odgovara njenim ambicijama.

Oni koji su imali priliku da je upoznaju, da trče i druže se sa njom znaju koliko će njeno prisustvo nedostajati, kao što je nedostajalo i ovih par godina od kako se ređe viđamo po trkama. Za one koji nisu, zaista je teško opisati…

Ta 2010. deluje tako blizu ali stvari su bile potpuno drugačije. Nije bilo samoorganizovanja trkača kao danas, nije bilo rekreativnih klubova i akcija u ovoj meri niti mesta na kojem bi mogao da saznaš tačan datum i vreme svih trka koje se organizuju. U tim uslovima neki rekreativci i entuzijasti počeli su da prepoznaju sebi slične i da orbitiraju jedni ka drugima. Ksenija je bila jedna od onih koja nas je svojim entuzijazmom i energijom spojila i ja sam joj na tome večno zahvalan. Ona je bila i ostaće večno moja inspiracija.

Na Sašinom rođendanu (dok ga je još slavila u stanu)

Od danas neki drugi grad uživa pod njenim koracima umesto Beograda. Mi smo nekako u jednom trenutku prestali da se redovno viđamo ali to i dalje ne znači da nisam ljubomoran na njene nove sugrađane i činjenicu da sa njima deli trkačku stazu umesto sa nama. Ostaju nam kilometri koje smo istrčali, medalje koje smo osvojili i pivo koje smo zajedno nakon trka pili.

I možda će ih i biti još. Možda ćemo se jednog dana slučajno sresti u Berlinu ili Hamburgu, ili će je privući uspomena na Beograd da ponovo protrči njegovim ulicama. A možda od svega toga ne bude ništa i ovo se poglavlje završi ovim tekstom koji se nadam da čita u svom novom domu. I da bude tako, raduje me što sam imao priliku da je sretnem, upoznam, zavolim i podelim sa njom neke trkačke trenutke koje se nadam da nikada neće zaboraviti, kao što znam da ja neću.

Auf Wiedersehen, Ksendžo… I neka te prati sreća gde god da te put odvede…

[youtube id=“UrvwBi8ZwcA“ width=“620″ height=“380″]

Prethodno Snežni kramponi za patike
Sledeće Umesto najboljih želja...