Anton Krupicka – Sam


Anton Krupicka u minimalističkim patikama

[toggle title=“Reč urednika“]

Anton Krupicka je čuveni američki ultramaratonac koji živi i trenira u planinskim predelima Kolorada, prepoznatljiv po svojoj dugoj kosi i bradi, kao i po „minimalističkom“ pristupu trčanju. Na treningu ne koristi pulsmetar, gps i slične aparate iako beleži preko 200 milja (320 km) nedeljno, često trči bez majice, u veoma laganim, minimalnim patikama, neretko i bos. Prvi maraton je istrčao kada je imao samo 12 godina.

Tekst u pitanju preuzet je sa njegovog ličnog bloga na sajtu časopisa Running Times. Iako je prenesen u celosti, preporučujem svima da ga pročitaju i na izvornom, engleskom jeziku. Postoji određena poetičnost i ritmika u njegovom stilu pisanja koja se, čini mi se, uprkos mojoj najboljoj nameri, ne oslikava na pravi način u našem jeziku.

[/toggle]

U poslednjem, posthumnom romanu Dejvida Fostera Valasa, Bledi Kralj, autor istražuje koncept monotonije i dosade u kontekstu uloge činovnika u poreskoj službi (očigledno mučan, „robotski“ posao). Kao što se može očekivati, DFV je nesumnjivo brilijantan u ovoj gruboj, nedovršenoj knjizi, i, naravno, ne okleva da se dotakne nekih neprijatnih tema. U „Predgovoru“ knjige (koji se nalazi nakon osam punih poglavlja), Valas se otvoreno pita zašto ljudi nalaze dosadu i jednoličnost tako odvratnim.

Možda je jednoličnost povezana sa fizičkim bolom jer nešto što je dosadno ili sumorno ne pruža dovoljno stimulacije da odvrati pažnju ljudima od nekog drugog, dubljeg oblika bola koji je uvek tu, pa makar na pozadinski, nenametljiv način, i na koji većina nas (bez obzira da li smo toga svesni ili ne) troši gotovo sve svoje vreme i snagu u pokušaju da ometemo sebe kako ga ne bi osetili, ili bar, kako ga ne bi osetili direktno ili sa punom pažnjom.

Nisam ubeđen da je naša kolektivna sklonost ka odvraćanju pažnje baš toliko morbidna (Valas je, na kraju krajeva, ipak izvršio samoubistvo), ali to jeste validno pitanje: od čega to sebi odvraćamo pažnju?

Anton Krupicka

Juče sam kupio Exogen Ultrazvučni Sistem za Lečenje Kostiju. Dok mi je predstavnica Smith & Nephew-a, Liz, objašnjavala njegovu tehnologiju i primenu (ideja je da na ćelijskom nivou utiče na lečenje svih ćelija, ne samo strukture kostiju – ja nemam frakturu), razgovor nas je naravno odveo na to šta ja radim kao trkač. Praktično istog trena, želela je da zna o čemu razmišljam kada trčim tako dugo? Skoro svako ko nije upoznat sa ultramaratonom pita isto.

Kao trkači, naravno, mi znamo da je skoro nemoguće odgovoriti sažeto na ovo pitanje a da ne zvučiš kao imbecil. Ukoliko odgovoriš iskreno, odgovor neće zvučati interesantno ili seksi. Zato se okrećemo klišeima. „To je vreme da razbistrim glavu.“ „To je moja meditacija.“ „To je vreme kada želim da budem sam sa sobom.“ „To je ono što me sprečava da poludim.“

Da. Sve je to tačno, pretpostavljam, ali takođe samo ovlaš dotačinje temu. Odgovor je, za mene, paradoksalan. Razmišljam o svemu i ni o čemu. Obično u isto vreme. Što je samo još jedan način da se kaže da zapravo ne razmišljam. Tačnije, slušam. Sebe. Na najnenamerniji mogući način.

Ovaj suštinski ka sebi usmeren čin slušanja – dopuštanje da bilo šta i sve i ništa prolazi kroz misli bez namere – je, nakon 17 godina trčanja, obično prva stvar koja počne da mi nedostaje kada ne mogu da trčim. Trčanje je za mene način da svakoga dana jednostavno postojim. Sa što je moguće manje neprirodnih smetnji.

Kako Valas ističe, slušati sebe punom pažnjom je nešto prema čemu, kao vrsta, u modernom društvu, postajemo, čini se, gotovo fobično odbojni. Nisam spreman da donesem osudu toga – nisam uveren da je suštinski dobro ili bolje osećati se udobno u samoći – ali znam da je, za mene, to važan i jedinstven deo moje dnevne rutine. I čini se da je to zaista nešto od čega se, kao kultura, ubrzano udaljavamo.

Biti sam

Svako ko je iskusio granice svoje fiziologije na trkama izdržljivosti zna da nije „fizičko“ ono što nas ograničava; to je um. Duh, čak. Poslednjih 20 teške trke na 100 milja je ništa ako ne intenzivna sesija samoispitivanja, osećanja s punom pažnjom.

Često je u pitanju i mnogo drugih stvari – patnja, monotonija, povraćanje, teturanje, itd., itd. Ali, na kraju krajeva, sve ove stvari su sekundarne veoma stvarnom, veoma ličnom procesu pronalaženja motivacije da se stigne do ciljne linije, i doživljavanju tog iskustva na jedan veoma intuitivan način. Postoji razlog zbog čega su trke na 100 milja toliko privlačne i u isto vreme toliko nepojmive nekome ko nije iskusio jednu. Mislim da je tako jer je iskustvo toliko lično. Mnogo ličnije nego bilo šta drugo u skoro svakom segmentu života, jer praktično uvek, s namerom, odvraćamo sebi pažnju.

Trčanje je aktivnost koja često zahteva našu punu pažnju. I dok nisam spreman da kažem da nas to obavezno čini boljim ljudima, zaista mislim da nas redovno vežbanje postupka uključivanja – ne isključivanja – neizostavno čini otvorenijim za osećanja, između ostalog, skromnosti i saosećanja. I, čak i ako to zahteva voljno prepuštanje dosadi i monotoniji kako bi to postigli, mislim da mogu slobodno reći da bi svetu svakako značilo više skromnosti i saosećanja.

I, kao takvo, želim da verujem da bi DFV odobrio trčanje kao dostojnu vežbu neskretanja pažnje.

Prethodno Šta se čitalo prethodne nedelje - 20.03.2012.
Sledeće Zombies, RUN!