Amsterdamskih 15. u 5h


Amsterdamska luka noću

Ponovo proveravam kofer. Majice za trčanje – tu, šorcevi – tu, topovi – tu, patike na nogama, iPod – tu, sve je tu. Znala sam da ću 15. avgusta biti u drugoj zemlji u drugom gradu. Možda neće biti naših trkača, ali ja ću trčati tamo za njih.

Amsterdamska luka noćuKada sam krenula u Holandiju, svi su me upozoravali na Amsterdam. Rekli su mi: “Čuvaj se”, “Čuvaj torbu i pasoše”, “Ima tamo svakakvih ljudi”. Bez obzira na to, želela sam baš u Amsterdamu da podržim srpske trkače ranoranioce. Veče pred famozni 15., podesila sam alarm: nedelja 4:45 i legla da spavam. Ne, nisam pogrešno napisala, navila sam sat za nedelju.

U Amsterdamu sam bila smeštena u hostelu Amicitia, koji je u stvari brod ukotvljen u blizini železničke stanice i Nemo muzeja. Sobe su male i tople, a svaki pokret osobe u sobi do vas se čuje. Tako sam se budila na svakih pola sata i u jednom trenutku na satu sam videla 5:05. Pomislim – u redu, sačekaću alarm da se oglasi i nastavim da spavam. Ali kroz glavu mi proleti da već kasnim. Kasnim! Hvata me panika. A gde kasnim? Niko me ne čeka. To me malo smiruje. Skačem na noge i najtiše moguće penjem se na palubu. Izuvam patike kako bih bila što tiša ali stepenice to ne zanima. Škripe onim najgorim zvukom koji možeš čuti samo u 5 ujutru u najvećoj tišini, dok svi spavaju i kad bi trebalo da budeš tih. Otključavam vrata i napolju me čeka mrak. Uh, pa kako mrak? Pa prošlog meseca nije bio mrak. Kako to sad odjednom?

Muzej NemoUplašena iskoračujem na dok. Hrabrim se kako Amsterdam i nije tako strašan grad. Nastavljam dalje. Gledam levo gde je muzej Nemo obasjan jednom svetiljkom. Zastajem da ga slikam. Okrećem se i u daljini preko mračnog kanala primećujem osvetljenu železničku stanicu. Nigde žive duše sem par patkica koje se bude i kreću da se oglašavaju. Plaši me to. Krećem ka ulici koja povezuje dok i železničku stanicu. Nema nikoga. Prolazi po koji automobil. Primećujem kasnije i prve bicikliste. Ali tad pomislim da sam stranac, da sam u tuđoj zemlji, da me sestra čeka u sobi, da nemam dokumenta sa sobom. A šta ako mi se nešto desi? Kako će ona znati gde sam i kako sam? Preseče me u stomaku i u trenutku izgubim svu onu hrabrost. Okrećem se i vraćam u sobu. I tad počinje da me grize savest. Ipak sam Ivanu obećala da ću trčati 15. u 5. Ne samo njemu, obećala sam svim srpskim trkačima ranoraniocima. Tešim se time što sam ipak ustala, da sam pomislila na njih, da sam se potrudila. I tako ceo dan.

Ipak, nešto mi nije dalo mira. Morala sam taj dan da trčim. Ali kako sama? Kuda sama? Ne poznajem Amsterdam i šta ako se izgubim? Prišla sam momku koji je radio na brodu (tako je lako provaliti nekoga da je trkač jer svoje trkačke patike pažljivo nosi sa sobom) i zamolila ga da ide sa mnom. Nije mogao ali me je ohrabrio da odem sama. I tako, otišla sam i istrčala nekih 6km. Možda u 10 uveče, ali sam ih istrčala po Amsterdamu, za svoju dušu i za svakog trkača koji je to jutro ustao u 5.

Trasa večernjeg treninga

Prethodno Zeleni čaj i zdravlje sportista
Sledeće Kakve veze imaju Slayer i efikasno trčanje?