Ada i zdravlje, i subota, i sunce


Početak trke

Svaki put kada razmišljam o odlasku na neku trku, dogovaram se sa istom, malom grupom ljudi koje sam na trkama i upoznao, ali koji su mi u međuvremenu postali bliži od drugih trkača pa se sa njima viđam i van trčanja. Ali ma šta da se desi, ukoliko su zauzeti ili su im prenatrpani rasporedi, znam da, i da se pojavim sam, uvek ću sresti nekoga koga poznajem. I jako je čudan osećaj kad neke ljude koji su uvek tamo, čije su obaveze isplanirane na osnovu kalendara Atletskog saveza Srbije, na trci ne vidiš. Stvarno se ne sećam kada sam bio poslednji put negde a da nisam video Srećka, Zokija, Nemanju, Veru i Zdravku, Slobu, Neđu… A da ne vidim nikoga od njih znam da se sigurno dešava prvi put. Ali zato su tu bili neki novi ljudi, dosta jakih trkača i trkačica i puno dece, što me posebno raduje.

Na startu, pre početka trke

Ove „male“ trke kako sam ih jednom nazvao, koje u životu održava entuzijazam ljudi koji ih organizuju, znače mnogo više od učesničkih medalja koje se dobijaju na nekim mnogo većim i popularnijim. Pre samog starta imao sam priliku da porazgovaram sa Natašom, atletičarkom Partizana, zbunjen time što se pojavio veliki broj odličnih trkača i trkačica na jednoj trci bez velikih novčanih nagrada i, čini se, motiva za njih da učestvuju, i rekla mi je da su ove trke oko Ade savršena prilika da provere u kakvoj se formi nalaze, da se uporede sa konkurencijom i vide gde su na početku sezone na stazi koja je ravna, brza i poznata jer na njoj često treniraju. Nataša je sjajno istrčala i spustila lični rekord za ceo minut, ali to opet nije bilo dovoljno da se nađe na postolju – toliko je jaka konkurencija bila kod devojaka, slično kao i kod muškaraca.

Sa druge strane imamo početnike i rekreativce. Trke nose sa sobom određene ideje i nemoguće ih je posmatrati van konteksta u kojem su nam poznate. Ako celoga života gledate na TV-u kako se Bolt i Gej kolju za prvo mesto, logično je da pomislite kako na njima nema mesta i za vas. Sva sreća, dovoljna je jedna poseta nekoj da se razbiju predrasude i uverite se kako to zapravo nije slučaj. Nisam nikada razgovarao sa organizatorima (Sportski savez Rakovice i Atletski klub „21. maj”), ali ne verujem da se ikada desilo da ne sačekaju nekoga na cilju sa diplomom i sokom ili čajem, ma koliko da mu/joj  treba da krug završi. I zato me raduje kad spazim nepoznata lica, jer znam da to sigurno neće biti poslednji put da ih na nekoj trci vidim.

Dakle imamo konkurenciju koja, kao što smo videli, ne zavisi samo od novčanih nagrada, imamo organizatore i trku naklonjenu početnicima i rekreativcima, i jedino što fali je veća poseta. Sada već ulazimo u filozofsko pitanje šta svako od nas može da učini da ovakve trke postanu još masovnije i koliko masovne zaista mogu postati a da i dalje ostanu besplatne i ne prave problem na Adi koja je ipak šetalište. To su pitanja na koja ja nemam odgovor, ali ništa mi ne bi predstavljalo veće zadovoljstvo nego da jednoga dana to postane tema o kojoj moramo da razgovaramo.

Početak trke

Što se tiče konkretne trke, bila je stvarno savršena, toliko da mi se nalazi među najboljim trkama kojima sam prisustvovao. Ovo je lični doživljaj i nikako ne treba smatrati da je objektivno viđenje događaja, ali od samog dolaska imao sam priliku da razgovaram sa zanimljivim ljudima o trkačkim temama, uživam u suncu i pravim planove za buduće akcije. Vreme je bilo idealno, malo šetača i stvarno sam uživao u trčanju iako (po običaju) nisam jurio neki rezultat. Ponekad poželim da se stvarno razbijem na nekoj trci, da uletim u cilj bez daha i klonem metar iza njega, ali shvatim da je sve to stvar ega koji želi i rezultat da prati naporne treninge koje sebi zadajem, i da, ako bi mi jednoga dana to postala preokupacija, možda bih izgubio onaj osećaj zadovoljstva koji izvlačim iz saznanja da nisam ni blizu svoje granice i da uvek mogu brže ako je to potrebno. Zadovoljan sam time da posećujem ove trke kao rekreativac, da pratim tuđ ritam, budem nekome zec, i samo par puta godišnje, jednom na proleće i jednom na jesen, proverim gde se zapravo nalazim, više kako bih prilagodio sebi trening nego da imam rezultat kojim bih se ponosio. Ostavljam to profesionalcima, ja sam srećan i ako „samo“ trčim…

Više fotografija sa trke možete pronaći na stranici sajta savremenisport.com

Prethodno Mršavljenje uz obilan doručak
Sledeće Pokušaj postavljanja svetskog rekorda u Bostonu