9. Eko-Mačak polumaraton – izveštaj sa trke i još par razbacanih misli


Eko-Mačak polumaraton

Jedno od glavnih pravila prilikom priprema za trku ili maraton je dati sebi dovoljno sna dve večeri pre starta, imajući u vidu da se dan pre može desiti da zbog uzbuđenja, treme ili nečeg trećeg ne uspete da zaspite na vreme. Ne znam tačno šta se po autorima tog saveta vodi kao loše spavanje, ali siguran sam da je i sat vremena bolje nego ništa, koliko sam ja imao pred 9. Mačak polumaraton. Kažu da je jedan od osnovnih pokazatelja inteligencije sposobnost učenja na osnovu iskustva, i nadam se da ću je u budućnosti pokazati makar onoliko koliko idiotski trenutno izgledam sebi što sam to dozvolio, ali vratimo se na trku.

Pripreme 1Mačak polumaraton je jedinstvena trka na ovim prostorima po tome što se rezultati ne računaju na osnovu ostvarenog vremena, već i pod uticajem starosnog koeficijenta. Teorija je sledeća – kako osoba stari, opadaju joj fizičke sposobnosti i kapacitet za napredak, i teže joj je da ostvaruje podjednako dobre rezultate kao ranije; ili, posmatrano drugačije, ukoliko dve osobe imaju ista vremena na trci, a u različitim su starosnim kategorijama, onda je ona starija zapravo bolji trkač jer joj je potrebno više treninga i uloženog napora da bi to vreme ostvarila; odnosno, da su u istim kategorijama, sa istom količinom i intenzitetom treninga postigla bi bolji rezultat.

Deluje komplikovano, ali zapravo je veoma jednostavno. Starosni koeficijenti su dati, a na osnovu (obično) rezultata pobednika iz nekoliko prethodnih trka se određuje ekvivalentno vreme koje služi za izračunavanje vremenskog hendikepa za svaku starosnu grupu, odnosno za koliko će svaka grupa startovati ranije u odnosu na seniore. S obzirom na to da rezultati sa ovogodišnje trke nisu još izašli, objasniću sve na osnovu rezultata dva učesnika iz prethodne godine, mojih drugara Miljurka i Dušana.

Dušan je ’78. godište, senior je i njegov koeficijent je 1. Miljurko je ’59. godište, u kategoriji M51 je i njegov koeficijent je 0,8977. To znači, da bi mogli da uporedimo njihova vremena, prvo moramo da ih pomnožimo starosnim koeficijentom. Već na prvi pogled se vidi da bi Dušan morao da ostvari dosta brže vreme da bi bio bolji. Ali s obzirom na koncepciju trke, neophodno je izračunati koliko minuta pre „nultog“ starta (starta takmičara sa koeficijentom 1, kao što je Dušan) Miljurko treba krenuti da bi njihov redosled na finišu bio i stvarni redosled trke, a za to nam je neophodno ekvivalentno vreme koje je prošle godine bilo 01:12:43 (za žene 01:34:09). Ono se izračunava na osnovu pobedničkih rezultata prethodnih godina za seniorsku kategoriju i postavlja pitanje – koje bi trebalo da bude vreme za svaku kategoriju da bi bilo jednako ekvivalentnom za seniore? Odgovor je, naravno – ekvivalentno vreme podeljeno starosnim koeficijentom. U našem slučaju to znači da bi Dušan, ukoliko bi bio u vrhunskoj formi i završio u vremenu pobednika prethodnih godina, trebalo da istrči trku za 1:12:43, a Miljurko za 01:21:00. Na osnovu razlike ova dva vremena dolazimo do zaključka da je Miljurkovo hendikep vreme 08:17, odnosno, da bi Dušan trebalo da krene osam minuta i sedamnaest sekundi posle Miljurka kako bi njihovi rezultati bili uporedivi. Na isti način se računaju hendikepi za sve starosne kategorije, posebno za muškarce i žene, i njihov redosled na cilju je i stvarni redosled na trci. Na taj način je Miljurko prethodnu trku završio ispred Dušana, iako je njegovo stvarno vreme bilo 01:36:44, šest minuta sporije od Dušanovog (01:30:42).

Mačak polumaraton je jako zanimljiva trka, pogotovo za starije učesnike jer im pruža šansu da se uporede sa ostalima i, ukoliko su dovoljno brzi, pobede i mnogo mlađe takmičare. Ali nije to i jedini razlog… Mačak dolazi na kraju naporne jesenje sezone i praktično je poslednji polumaraton u godini i prilika da se vidite sa većinom trkača, iako se Borani spremaju da nas iznenade još jednim – Zimskim, 25. decembra. Vreme na kraju novembra je uvek nepredvidljivo, može biti kišovito, hladno, a ponekad, kao ovog vikenda, sunčano i idealno za trčanje.

Pripreme 2

Prošlogodišnja trka mi je ostala u jako lepom sećanju. Iako je bilo hladno i blatnjavo, sa povremeno jakim vetrom, na Mačku sam upoznao veliki broj trkača – mislim da je išlo pet automobila iz Bg-a, i oborio lični rekord, što i nije bio toliki uspeh imajući u vidu da mi je bio tek drugi polumaraton u životu.

Ove godine… pa, kao što rekoh, nisam oka sklopio prethodne večeri, tako da sam se od dolaska do starta najviše trudio da ostanem u uspravnom položaju i ne legnem na neku klupicu da sve prespavam. A start se odužio… Prvo zbog onih koji kasne, pa da se unesu podaci i izračuna hendikep, pa trka na pet kilometara… I taman kad su ovi na 5k završili, i kad sam rešio da se ne zagrevam više do 10 minuta pre starta moje kategorije, smestiše nas sve u istu i krenusmo zajedno onako ohlađeni i nerazgibani. Mislim, nije to ni toliki problem, manje zlo nego da čekaš još pola sata-sat do starta, ali malo je ubilo taj X faktor kad su stariji već odmakli i moraš da ih juriš do kraja. Ovako ni ne znaš koliku ko ima prednost i ako završiš ispred nekog da li si ga zaista i dobio. Ali kao što sam negde ranije zapisao, ja ni ne idem na trke da se takmičim, tako da nit’ se osećam oštećeno, nit’ mi je zbog nečega žao, osim možda malo zbog toga što je moglo sve biti nešto zanimljivije.

S obzirom na to da me je vreme totalno (prijatno) iznenadilo, nisam poneo šorc u kojem bih mogao da nosim mp3 pa sam trčao bez muzike. Trčao sam i ranije bez nje, kad pratim nekoga onda obično sa njom/njim pričam, tačnije – ja pričam a drugi pokušavaju da dođu do reči, ali ovo je bio prvi put da sam ostao sam sa sobom. Svest je čudna stvar, kada nema nečega kao što je muzika da ti okupira misli, pažnju počnu da ti odvlače najneobičnije sitnice. Tako sam pola trke proveo razmišljajući o tehnici onih ispred mene – stavu tela, položaju ruku, njihanju ramenima; brojanju kućica duž puta, posmatranju svoje senke na asfaltu i sl.. U glavi mi je apsolutno vladao haos, mada opet, ne mogu da kažem koliko je to blago bunilo posledica nemanja muzike a koliko pomenute neispavanosti.

Pripreme 3

Mačak se trči četiri kruga, i sa te strane jako je dobar za procenu preostale snage, taktiku, hidrataciju, ali postoji jedna stvar koja počinje posle nekog vremena da smeta a to je stalno susretanje sa trkačima. Mislim, nije to neki ne znam kakav problem, neko ti se javi, javiš se i ti njemu i gotovo; lepo je kad osetiš da te neko bodri i kad ti nekome pružiš podršku, ali kad sretneš nekoga sedam puta u toku trke stvarno se osetiš glupo da mu mahneš ili namigneš svaki put. Što je najgore, glupo ti je i da to ne uradiš, uhvatiš sebe kako o tome razmišljaš. Pogotovo, kako je mala trkačka zajednica, sve ili poznaješ, ili si ih već sretao, ili bar znaš da li je Žuti, Tronovac ili somborski Puž. Od ta dva, kad već moram, nekako više volim da se osetim glupo što sam se javio nekome svaki put, ali najbolje bi bilo da postoji neko nepisano pravilo javljanja u prvom krugu, pa ako ti baš dođe da ga prekršiš kasnije, ili svaki put, samo napred. Ili sam ja jedini ko o ovome razmišlja i pridaje mu pažnju – ne bi me čudilo da je i to slučaj.

Elem, nazad na trku… Neispavanost, umor, bunilo, svašta-nešto – lični rekord. Kako, nemam pojma… Sve vreme su mi noge bile preteške, mislio sam da se previše forsiram i da ću morati da odustanem, ali eto, u toj želji da što pre završim i odmorim, stigao sam za nešto ispod 1:38. Koliko, nisam još siguran, trka je bila čipovana (svaka čast organizatoru) tako da će biti precizan rezultat ako tehnologija ne zakaže, ali tu negde oko 1:37:45 +- desetak sekundi. Dakle, sledi ponovno podešavanje treninga za proleće, samo mesec dana posle prethodnog. Šta da se radi…

Za razliku od prošle godine kada smo se svi nabili u male prostorije čarde i branili od zime vrelim paprikašem i Ksenijinim i Tanjinim feniranjem, lepo vreme je prouzrokovalo da ostanemo napolju pa nismo ni osetili kako se društvo vremenom raštrkalo i na kraju i razišlo. Ali to je problem svih kasno-jesenjih trka, zalazak sunca je samo još jedan podsetnik da dani više ne traju kao letos i da duži ostanak praktično znači povratak u Beograd noću. Ostali smo još par sati u Novom Sadu kod prijatelja odmarajući se i gledajući fotografije sa trke pre nego što smo se ukrcali u kola krenuli nazad.

Start trke

Što se organizacije tiče, stvarno nemam ni jednu veću zamerku. Startnina je možda preskupa i početak je previše kasnio, i da je bilo neko nevreme verovatno bi ovo sada bio potpuno drugačiji tekst, ali ne znam, nije mi to toliko smetalo. Možda bi sledeće godine mogli da se izbegnu termini kao što je „nulti start“ koji može delovati samo zbunjujuće za nekoga ko prvi put učestvuje na ovakvoj trci, i da se u najavi kao stvarni start računa onaj najstarijih takmičara, kako bi izbegli situacije da se ljudi još uvek prijavljuju pet minuta pre početka trke.

I još jedna stvar koju bih voleo da vidim – da se izračunaju zajednički koeficijenti i za devojke kako bi i one mogle da se uporede u generalnom plasmanu sa muškarcima. Shvatam da ovo verovatno neće naići na podršku većine čak ni trkačica, jer bi faktički značilo ukidanje medalja u ženskoj kategoriji, ali ne postoji ništa što bih voleo više nego da dođe neka Dragana Špehar i odere Zdravka Mišovića na, po rezultatima prethodnih godina, praktično njegovoj trci.

Prethodno Olimpijada 1936. - pobednici, poraženi i zaboravljeni
Sledeće Trčanje van sezone - kako da uđete u proleće kao bolji, brži i snažniji trkač