8. mart


Svakog 8. marta na površinu ispliva iz neke arhive ona čuvena fotografija sa Bostonskog maratona na kojoj zvaničnik trke pokušava da izgura Katrin Švicer sa staze jer se drznula da se pojavi na trci na kojoj učestvuju samo muškarci. I mogu da potpišem da je isti taj zvaničnik za Dan žena svojoj kupio cvet, i poljubio je u čelo, i poželeo joj srećan praznik, ali je opet mesec dana kasnije mislio da one imaju svoje mesto i da je njegova dužnost da im na to ukaže ukoliko se koja drzne da se pobuni.

ks

Jedno od prvih sećanja kada sam se doselio u sadašnji kraj, imao sam nekih 5-6 godina, je da sam 8. marta na ulici našao novčanicu koja je nekome ispala i kupio majci rukavicu za rernu kao poklon. I bio sam tako ponosan. To su bile sve pare koje sam imao i dao sam ih za osobu koju volim da joj malo olakšam svakodnevne aktivnosti.

Ali moja majka nije bila domaćica. Bavila se spoljnom trgovinom i bila je uspešna i poštovana na tom polju, radila je puno radno vreme ali je opet stizala da me na vreme pokupi iz vrtića i kupi mi nešto slatko svakoga dana, a ja joj nisam kupio ni knjigu, ni bombonjeru, ni šal, već rukavicu za rernu jer sam navikao da je vidim kako bez prestanka radi u kuhinji i danju i noću kako bih ja uvek imao topao obrok na stolu.

A i da je bila domaćica, šta onda? Zar to znači da ne može da ima svoje strasti, i ljubavi, i hobije, i interesovanja, i aktivnosti, i da ne možeš da je obraduješ dobrom knjigom više nego kuhinjskim pomagalom? Zar to što kuvaju za svoju porodicu žene definiše više nego to što vole da čitaju, i pišu, i plešu, i pevaju, i maštaju…

Zato ne volim 8. mart, što me svake godine podseti na to koliko nam je od malih nogu utucano u glavu da žene imaju svoje mesto, i da kad ih vidiš u kuhinji ne treba da se zapitaš da li im je potrebna pomoć već da misliš da si uradio dovoljno time što si im kupio rukavicu za rernu da ne ispeku ruke dok tebi prave picu i kolače.

Često nailazim na stav da su žene same odgovorne za poziciju u kojoj se nalaze jer ne umeju da se dovoljno strastveno bore za svoja prava. Ali gde je tu podrška koju svaka žena – svaki čovek – zaslužuje da ima?

Na onoj čuvenoj fotografiji postoji još jedna osoba. Katrin Švicer nije sama, pored nje trči njen dečko. I upravo je on taj koji je zvaničnika trke odgurnuo i poslao leteći u publiku. Ne zato što ona ne ume sama da se odbrani, već zato što kad neko pokuša da ti ospori prava i pokaže ti tvoje mesto, ne bi ni trebalo da osećaš da moraš da se braniš sâm. Postoji još jedna slika, na kojoj Katrin trči sa živim štitom oko sebe ukoliko nekome slučajno prođe kroz glavu da je ponovo izgura.

ks2

Siguran sam da ženama ne treba neko ko će da ide pored njih i da ih drži za ruku 24h dnevno, to je takođe oblik predrasude – da su slabiji pol i da im treba neko da ih zaštiti. Ali to što ne želiš da postaneš ta osoba ne znači da treba uvek biti pasivan i pustiti žene da se same bore sa vetrenjačama. Nepravda je univerzalna, i kada je prepoznaš treba da reaguješ, bez obzira da li je u pitanju tvoja majka, sestra, devojka, ili nasumična osoba koju prvi put vidiš.

Katrin Švicer je završila svoju trku i postala prva žena kojoj je to pošlo za rukom. Proći će još pet godina pre nego što ženama zvanično dozvole da trče u Bostonu, a punih 17 pre nego što im dozvole da se takmiče u maratonu na Olimpijskim igrama. Nije se to desilo toliko davno. Akteri ovog događaja i dalje su živi, a naši roditelji kao mladi verovatno su čitali o tome u novinama.

A dok vi čitate ovo neka savremena Katrin Švicer vodi svoju bitku sa vetrenjačama, i za četrdeset-pedeset godina naša deca i unuci će se pitati kako je moguće da je nailazila na toliki otpor za nešto što će njima biti tako zdravorazumski. I pitaće nas ko smo mi bili na onoj slici – ona, osoba koja pokušava da je izgura, osoba koja pokušava da je zaštiti ili pasivni posmatrači. I moraćemo da damo iskren odgovor.

I to je nešto o čemu vredi razmišljati svakog 8. marta…

Prethodno Patike iz ormana
Sledeće Uputstvo za članove BELhospice Tima na Beogradskom maratonu