4. Noćni maraton u Novom Sadu – Izveštaj


Moram da priznam jednu stvar, umorile su me malo trke u Srbiji. Ne govori to toliko o njima koliko o meni. Lepo je viđati društvo i upoznavati nove trkače, ali kao neko ko uvek traži novo i drugačije, shvatio sam da me više toliko ne uzbuđuje kada unapred znam svaku krivinu na stazi u nekom gradu u koji treći-četvrti put za redom dolazim. Nisam neko ko skuplja medalje i diplome, ne jurim rekorde i ne shvatam takmičarsko trčanje preterano ozbiljno. I zato sam se trudio da malo obiđem nepoznato – išao sam po planinama, u prirodu, na neka mesta gde smo nas nekolicina trkača bili zapravo uljezi među planinarima i šetačima, ali više od svega trčao sam sâm…

Ali postoji neki čudan osećaj kad ti u jednom trenutku zafali društvo drugih trkača. Ne znaš zašto, samo se javi. Zafali ti da te ljudi pretiču i da ti pretičeš njih, da se napravi red oko stanice sa vodom, da ti neko diše za vratom celu trku. Zafali ti gužva, žamor, buka. Zafali ti osećaj da je tu još neko osim tebe…

x1

Nije slučajno što sam baš Novi Sad odabrao da se u njemu vratim na stazu. To je grad mojih prijatelja. Grad koji me je prigrlio kao da sam njegov i koji mi je pružio neke od najlepših i najtoplijih uspomena u životu. To je grad u kojem se osećam kao kod kuće. Grad u kojem sam večno zaljubljen.

To je grad u koji sam večno zaljubljen…

Ja sam Beograđanin i ponosan sam na to. Znam na kojem mestu je ubijen Knez Mihailo. Znam ko je dizajnirao spomenik Neznanom junaku na Avali. Znam gde se nalazila Narodna biblioteka pre bombardovanja i kuda je išao rimski vodovod. Gde god da krenem Beograd nosim u srcu. Ali Novi Sad, Novi Sad mi je uvek u mislima…

A Noćni maraton polako postaje simbol ovog grada. Na isti način kao što se Exit usadio na tvrđavu i sada je neodvojivi deo nje, tako i Dunav, kej, tartanska staza, pogled na osvetljeni Petrovaradin i stotine trkača koji tuda prolaze postaju nešto što se željno očekuje svake godine.

Postoji nešto što je u našoj zemlji tako specifično za Beogradski maraton a što sam u Novom Sadu prvi put osetio na nekoj drugoj trci. Beogradski maraton se ne dovodi u pitanje – svi idu na njega. Treći vikend aprila? Ne moraš ni da pitaš, znaš da ćeš sresti svakoga ko trči osim ako nema obaveze ili je odlučio da demonstrativno pobegne u Beč. Isto to osetio sam po prvi put za Noćni. Ideš u Sombor? Ne znam ali se vidimo na Noćnom. Dolaziš na Palić? Nisam siguran ali Noćni ne propuštam. Polumaraton, maraton, 4k, nije bitno – bitno je da se toga dana bude u Novom Sadu. Te noći tačnije…

x2

Ne znam zbog čega je tako. Oprostiće mi moji Fruškogorci ali staza nije posebno zanimljiva – ravna je, bez skretanja osim na okretima i ne prolazi kroz neke krajolike. Ne bi mogao ni da uživaš noću u njima čak i da je to slučaj. Bukvalno je samo za trčanje – dovoljno široka da pretekneš nekoga i da zakucaš pogled ispred sebe, u tvrđavu ili one koji ti idu u susret.

Ali i pored toga postoji nešto. Neki duh koji se oseća. Nisu u pitanju plesačice, niti aikidisti, niti žongleri vatrom. Ne radi se o volonterima koji se trude da trkačima bude prijatno niti o organizatorima koji su sve idejno pripremili mesecima unazad. Ali tu negde, u kombinaciji svih tih faktora nalazi se odgovor na pitanje zašto baš Noćni.

I postoji još jedna važna stvar – ovo je trka za rekreativce. Budžet se ne koristi da se privuku oni najbrži velikim nagradama već da rekreativci imaju što bolji ugođaj. A u tome neće uživati samo na toj trci već nekad i mesecima kasnije. Sećate se Reciklažnog maratona i maskenbala nakon njega? Trke za ružu, Otvorenog prvenstva Fruške gore i još ko zna koliko akcija? To je sve rezultat istog pristupa – da onaj ko voli trčanje učestvuje zbog trke same i ni zbog čega drugog. A Noćni maraton nalazi se kao kruna iznad svih ovih događaja.

Drugu godinu za redom učestvovao sam u organizaciji na dan trke, s tom razlikom da sam ove godine i trčao. Ljudi je bio stvarno ogroman broj a neke od njih uspeo sam da vidim tek na slikama po povratku. Imaju Amerikanci onu izreku „Ne videti šumu od drveća“, koja doduše ima drugačije značenje ali donekle može da se prenese i na ovaj slučaj u obrnutom obliku – ne videti trkače od gužve. Svi su bili tu, i od tolikog broja ljudi jedino što primećuješ to je masa patika, brojeva i majica, a lica nestaju i prolaziš pored njih kao da ne postoje. Tek kasnije vidiš nekoga na slici i zapitaš se „Kako to da se nije javio?“ Iz istog razloga zbog kojeg se nisi javio ni ti njemu. U koju grupu si upao na početku u njoj si i ostao do kraja, sve ostalo je bila samo bezoblična masa ljudi…

Toliki broj učesnika donosi i nove probleme, ali imam osećaj da je ove godine sve stvarno funkcionisalo bolje nego prethodne. Nije nestajalo vode, nije bilo neosvetljenih delova staze, a mislim da su i nakon trke svi mnogo bolje ispoštovani. Doduše, trčao sam skoro četiri sata i dok sam završio gužva se već razišla, ali ono što sam ja mogao da vidim bilo je ok.

x3

Postoje dve velike zamerke koje se moraju uputiti. Prva su rezultati. Ne može da se događa da trkača nema na spisku, da su im vremena pogrešna i da neko krati stazu a da ne bude diskvalifikovan. Ova trka je imala preko 700 takmičara, skoro 650 učestvovalo je na maratonu ili polumaratonu. Za toliki broj ljudi i onako usku stazu mora da se ili nabave čipovi ili da se broj takmičara ograniči. Mislim, razumem ja, svi ovo radimo iz ljubavi, ali postoji određena tolerancija koja je dozvoljena a sve više od toga više nije „ma opušteno, nema veze“.

Druga bitna stvar su medalje. Mislim, ako čitate nemojte da se ljutite ali ono nije medalja koja odgovara nivou trke kao što je Noćni maraton. Meni to nešto posebno ne znači, okačim ih na zid i ne diram dok ne dođe vreme da se očiste od prašine, ali medalja sa trke ne sme da bude takva da se zapitam da li ću je i sutra imati ako je preko noći budem ostavio u čaši Koka-Kole. Nekim ljudima je ovo prva trka, neki dolaze na trke samo zbog medalje, ok je i to, i svi oni zaslužuju mnogo bolju i trajniju uspomenu.

Sem te dve velike zamerke, imam utisak da je sve proteklo stvarno u savršenom redu. Lično sam se odlično proveo i na trci i van nje, podsetio sam se nekih lepih trenutaka koje sam proveo u Dunavskom parku, a trkači koje sam i sutradan sretao u gradu govore mi da je ovo sada ne samo trka već i izgovor da se pobegne na ceo vikend u Novi Sad, na Petrovaradin ili čak Frušku goru.

Pre par dana zamolio me je jedan od organizatora da napišem iskreno mišljenje i da budem kritičan ako treba. Mislim, treba, naravno, ali mi je teško da budem objektivan kad se svaki put tako dobro provedem na ovoj trci. Sa Petrovaradina odjekuju starogradske pesme, grupa zagrepčanki iz AK Sljeme peva na sav glas, Nino izlepljen balonima duva u vuvuzelu, žongleri se igraju vatrom dok i sa jedne i sa druge strane prolaze trkači, a na svakom okretu dočekuje te grupa navijača kojima nije teško da te bodre iako je odavno prošla ponoć.

Hiljadu slika, nasmejana lica, raspoloženi trkači i navijači, i šta treba sad ti da se uhvatiš za nešto što ti je zasmetalo i ne puštaš. Ma kakvi, izvući će se pouke i idemo dalje, biće još bolje sledeće godine kada me ne bi čudilo da bude i preko 1.000 takmičara.

x4

Nisam siguran koliko je ovo validan izveštaj jer me više podseća na ljubavno pismo jednom gradu koji neizmerno volim u kojem se igrom slučaja odvijala i trka, ali upravo je i Noćni maraton jedan od razloga zbog kojeg toliko volim Novi Sad. Novi Sad je trkački grad i u Noćnom maratonu dobio je ono što zaslužuje. Da, staza ne ide ulicama grada već kejom, ali ako iko u Novom Sadu trči naći ćete ga upravo tamo, tako da je trka tačno tamo gde joj je i mesto i gde se trči cele godine, ne samo jednog vikenda u martu i jednog u oktobru.

Ko nije bio propustio je mnogo. Ko je bio, siguran sam da ima dovoljno svojih utisaka da bih mu ja sad navodio šta je mene impresioniralo. Noćni maraton svake godine postaje sve veći i sve bolji i izuzetno mi je drago što je u pitanju trka od rekreativaca za rekreativce. Odakle god da ste došli, sa severa, juga, iz inostranstva ili neke ulice par stotina metara od starta, žao mi je ako nismo uspeli da se u onoj gužvi vidimo i/ili upoznamo. Pokušaćemo i sledeće godine, ali uveren sam da će biti još teže. I to je dobra stvar…

Vidimo se 2014.

Prethodno Nadia Ruiz - najmlađa devojka sa 100 istrčanih maratona
Sledeće Da li ste aktivniji od đaka petaka?