33. Somborski polumaraton – Izveštaj


Start 33. Somborskog polumaratona

Somborski polumaraton je oduvek imao neku mističnost vezanu za sebe. Iako nikada nisam na njemu učestvovao, iako je prošle godine bilo propusta sa okrepnim stanicama na koje su se svi žalili, i dalje je ta ideja učestvovanja na najstarijoj uličnoj trci u Srbiji, osetiti se na neki način delom istorije trkačkog pokreta zemlje iz koje potičeš, bila dovoljna da ovo bude jedan od događaja kojem sam se najviše radovao ove sezone.

Start 33. Somborskog polumaratona

Biti trkač u Srbiji, imam osećaj, razlikuje se od toga da budeš trkač u ijednoj drugoj zemlji. Bacio sam pogled na kalendar, od Beogradskog maratona do Sombora, oko mesec dana, postojao je samo jedan vikend a da nije bilo trke kojoj sam prisustvovao. I što je iznenađujuće, uopšte se ne osećam posebno zbog toga. U Srbiji svi trče sve. Trkačka zajednica nije velika ali jednom kada postaneš njen deo nekako ti prirodno bude da obaveze raspoređuješ računajući na to da je nedelja rezervisana za ekskurziju, a trke propuštaš samo zbog povrede ili finansija. I to kao da je nepisano pravilo koje poštuju svi, kako učesnici tako i organizatori, i trke su unapred dogovorene tako da im se (uglavnom) datumi ne poklapaju – a to znači da se somborska obično odvija krajem maja, po najjačem prolećnom suncu.

Početak polumaratona je kasnio nekih pola sata kako bi se osigurala pruga preko koje trasa vodi. Moram da priznam da to nikada nisam doživeo, ali eto, za sve postoji prvi put. Voleo bih da kažem da tih pola sata ne predstavlja neku bitnu razliku, ali s obzirom na to da je najavljeno čak 28 stepeni, i još sunčano bez vetra nakon relativno hladne i kišovite nedelje, svaki minut se računa. I dok su nam te minute ulepšale devojke koje su nas aerobikom zagrevale za trku, mislim da ih je svako od prisutnih i te kako osetio na poslednjim kilometrima staze.

Krenuo sam sa namerom da odradim lakši trening pred maraton sledeće nedelje, tako da sam se brzo priključio drugarici čiji mi je tempo odgovarao, ali negde na petom kilometru dobila je jake bolove u stomaku pa smo sledećih 2-3 km usporili, čak i pešačili, dok se nije osetila dovoljno dobro da nastavi. Od tog trenutka jedino što sam imao na umu bilo je da joj što više olakšam, tako da sam nosio vodu, dao joj svoj kačket kad je sunce postalo prejako i generalno se trudio da jedino o čemu razmišlja bude sama trka. Pri tome smo uspeli i da u drugom delu dosta ubrzamo, prestignemo veliki broj onih koji su pored nas prošli dok smo džogirali, i na kraju završimo sa, imajući u vidu sve, relativno dobrim vremenom.

Najmlađi učesnik trke

Trke u Vojvodini imaju jedan veliki problem a to je ravnica. Ona nije i nikako ne može biti inspirativna ako se kilometrima oko vas pružaju samo polja pšenice i šećerne repe, i zato organizatori moraju naći način da se ove trke odvijaju u gradu ako žele da budu posećene. Svaka čast Somborcima na svemu, na organizaciji, na tuševima posle trke, na zaista originalnim medaljama, ali ako je rešenje da se izbegne problem sa saobraćajem u gradu taj da se trka odvede na regionalne puteve, kroz njive, onda ja stvarno ne vidim kako bi to mogao biti slučaj. Svestan sam da nema svaki grad u Srbiji toliku površinu kao Beograd ili Novi Sad, i toliko razumevanje lokalnih vlasti i pripadnika saobraćajne policije, ali neki kompromis mora da se napravi – ne dolaze svi na trke da bi se družili i provodili, nekima je ipak staza jako bitna. Nakon trke prošetao sam se centrom – Sombor je prelep grad, voleo bih da jednog dana imamo priliku da malo više uživamo u toj lepoti osim u prvih i poslednjih kilometar-dva.

Postoje ljudi koji na svoja putovanja vole da nose patike, prijave se na neku lokalnu trku i učestvuju na njoj pre nego što se vrate. Obrnuto tome, ja volim da od trke napravim doživljaj, da mi ona bude razlog putovanja ali ne obavezno i najjači utisak. I zato, ne da ne razumem ljude kojima se trka završava odmah nakon ulaska u cilj, već mislim da mnogo toga propuštaju jer, iz opravdanih razloga ili jednostavno navike, žure kući čim se medalje podele. Proveo sam divan dan u Somboru, u sjajnom društvu, ali pre Beograda stali smo i na sladoled u Odžacima, gde smo se dugo zadržali, a zatim i još jednom na putu da protegnemo noge i izgubimo još malo vremena. Pre trke sreo sam Marka koji se pitao kako je moguće da nam je trebalo punih tri sata do Sombora. Šta će reći kada bude saznao da nam je u povratku trebalo čitavih šest od kojih ni minut ne smatram da je bio bačen. Ovo mi je bio omiljeni put, najviše sam se smejao, bio najraspoloženiji i služiće mi za poređenje sa svim budućim. I neće mi mnogo značiti ni što je asfalt bio lepljiv zbog radova, ni što je okrepa mogla da bude malo češće, ni što nas sunce nije štedelo. Znam da će mi to brzo ispariti iz pamćenja i ostaće samo sjajni trenuci sa dragim osobama i to koliko sam se dobro proveo.

Poziranje pre starta trke (foto: Nataša Tucaković)

Teško mi je da preciziram šta je tačno to što propuštaju oni koji ne dolaze na trke. Svako od nas je različit i svako ih verovatno doživljava na drugi način, ali postoji neka neopisiva energija u tome da ste okruženi ljudima koji na njih dolaze iz istog razloga kao i vi – naravno, da ostvare dobro vreme i provere koliko su napredovali u odnosu na prethodnu, ali i da pokušaju da od života uzmu malo više nego što to čine oni koji su tu samo zbog rezultata. Nedavno sam pročitao kako trčanjem produžavamo životni vek za čitavih šest godina. Možda je vreme da počnemo da se pitamo ne samo koliko smo vremena dobili, već i na šta to vreme planiramo da potrošimo.

Nezvanične rezultate možete pogledati ovde
Galerija fotografija Somaratona: Galerija 1, Galerija 2, Galerija 3, Galerija Trke pužića, FB galerija FuTeam SE (Hun)

Prethodno Koliko su lekari objektivni u identifikovanju problema gojaznosti?
Sledeće Patike za mršavljenje - velika korporacijska prevara