20 sekundi – razlika između istrčanog i preskočenog treninga


Da li vam oprema zauzima mesto u kući ili skuplja prašinu u ormanu i ostavi?

Koliko puta vam se desilo da imate ceo dan slobodan, isplanirate trening, ali jedna sitnica se nadoveže na drugu, druga na treću, i uskoro shvatite da ste umesto na vazduhu sve vreme potrošili proveravajući e-mail, društvene mreže, šta se daje na TV-u, dok vam ne preostane ništa drugo nego da trčanje odložite za sutra. A sa druge strane događalo se da ste prezauzeti, da ne možete da odmorite od obaveza, ali kockice se jednostavno slože, sa vrata uskočite pravo u patike i sledećih pola sata-sat ne razmišljate ni o čemu drugom osim o tome koliko se dobro osećate što ste nekako uspeli da nađete vremena za trening. Šta ako bih vam rekao da razlika između ova dva dana ne mora biti vaša želja da trenirate, motivacija, broj obaveza, slobodno vreme, već nešto tako jednostavno kao gde držite patike za trčanje – na terasi ili u predsoblju? Šta ako bih vam rekao da je jedina razlika između ova dva dana dvadeset sekundi manje koliko vam je potrebno da do njih dođete u drugom slučaju?

Da li vam oprema zauzima mesto u kući ili skuplja prašinu u ormanu i ostavi?

U svojoj knjizi Prednost zadovoljstva: Sedam principa pozitivne psihologije koji podstiču uspeh i rezultate na poslu, Shawn Achor, autor i dugogodišnji predavač na Harvardu, na ličnom primeru objašnjava koliko je malo potrebno da bi se držali dobrih navika, samo ukoliko smanjimo inicijalni napor koji se od nas traži da bismo sa njima započeli. U pomenutom primeru autor navodi kako je prost čin premeštanja gitare iz ormana u dnevnu sobu promenio i njegov odnos prema sviranju i učinio da mnogo češće i predanije vežba na njoj.

Nije bila daleko, naravno (moj stan nije toliko veliki), ali samo tih 20 sekundi dodatnog napora koliko je trebalo da se dođe do ormana i izvuče gitara, bilo je glavna prepreka, ispostavilo se. Pokušao sam da savladam ovu barijeru snagom volje, ali nakon samo četiri dana moje zalihe su bile u potpunosti iscrpljene. Ako nisam mogao da koristim samokontrolu da usadim dobru naviku, bar ne na duži period, pitao sam se: Šta ako bih mogao da eliminišem količinu energije potrebnu da uopšte započnem?

Očigledno, bilo je vreme za još jedan eksperiment. Izvadio sam gitaru iz ormana, kupio stalak za $2, i postavio ga u sred dnevne sobe. Ništa se nije promenilo osim što je sad umesto 20 sekundi daleko, gitara bila nadohvat ruke. Tri nedelje kasnije ponosno sam pogledao tabelu i na njoj je bila 21 oznaka za ispunjen zadatak.

Ono što sam u suštini uradio ovde je da sam postavio željeno ponašanje na liniju najmanjeg otpora, tako da je zapravo bilo potrebno manje energije i truda da podignem gitaru i vežbam nego da je izbegavam. Ovo nazivam pravilom 20 sekundi, jer je spuštanje prepreke za promenu za samo 20 sekundi bilo dovoljno da mi pomogne da formiram novu životnu naviku. U stvarnosti, često je potrebno više od 20 sekundi da se napravi promena – nekad i mnogo manje – ali sama strategija je univerzalno primenjiva: Spustite energiju aktivacije za navike koje želite da usvojite, i podignite je za navike koje želite da izbegnete. Što smo više u stanju da spustimo ili eliminišemo energiju aktivacije za željene postupke, više unapređujemo i sopstvenu sposobnost da pokrenemo pozitivnu promenu.

Šta je ono što se može zaključiti iz pomenutog primera? Da motivacija, samokontrola, želja da se trenira, iako predstavljaju jake faktore za stvaranje dobrih navika i istrajnost u njima, možda zahtevaju i nešto praktičniji pristup celoj stvari, koji iako može delovati banalno, zapravo se u praksi pokazao kao veoma značajan. Ali on ne predstavlja ništa novo, koliko smo puta recimo poklekli pred iskušenjem i prekinuli dijetu samo zato što nam je način bio dostupan? Problem je što nismo razmišljali tako da okrenemo situaciju – da iskušenje učinimo dovoljno dalekim i nedostupnim da nam jedini izbor ostane da se dijete moramo pridržavati. Isto važi i za sve druge loše navike, naravno – obrnuto za dobre.

U trenutku dok pišem ovo bacio sam pogled na svoju sobu – tegovi mi se nalaze na podu, pored njih su patike za trčanje, preko dvoseda su prebačene majice i čorc, na stolu je pulsmetar, na krevetu ranac sa mapom Košutnjaka u džepu i rukavice… zapravo jedino što ne vidim a što bi mi bilo neophodno da odmah počnem sa vežbanjem ili istrčim iz stana su čarape koje se nalaze u ormanu, dva metra od mene. Do sada sam smatrao sebe neurednim, ali sada razmišljam da sam možda podsvesno i sam došao do istog zaključka kao i gospodin Achor – da i to što imamo navike, disciplinu i želju, ne znači da ne možemo dodatno sebi olakšati odluku da ustanemo od kompjutera, zanemarimo stvari koje odvlače pažnju i započnemo trening.

Ukoliko imate sprave i mašine za vežbanje, tegove i opremu koje držite u ormanima i ostavama jer ih nikako ne koristite – razmislite ponovo. Možda razlog što su tamo nije taj što ne trenirate – možda ne trenirate upravo zbog toga što ste odlučili da ih tamo čuvate.

Prethodno Uganuće skočnog zgloba
Sledeće Da li trčanje štiti pluća od zagađenog vazduha?