16. Dunavski polumaraton – Apatin, 23.10.2011.


Start

Dunavski polumaraton u Apatinu mi je jedna od omiljenih trka u Srbiji. Staza je jako brza, ravna ali i pored toga nije dosadna jer često vijuga, izuzetno dobro je organizovana, i, što je najbitnije, ne boluje od dečijih bolesti manjih ali i velikih trka u zemlji – stanica sa vodom ima dosta, svaki kilometar staze je obeležen, saobraćaj je zaustavljen, a Banja Junaković, gde se start i cilj nalaze, predstavlja odlično mesto za pripremu trke i oporavak nakon nje… Kada se na to doda i idealno vreme kakvo je bilo ove godine – oblačno, prohladno, bez kiše i vetra, stvoreni su savršeni uslovi za obaranje ličnih rekorda i jurenje najboljih rezultata u sezoni…

ARK Fruška GoraProšlogodišnja, iako nije bila prva na kojoj sam učestvovao (Beograd), ni prva van mog grada (Koceljeva), bila je trka na kojoj je počela, bar što se mene tiče, da se formira jedna grupica zaljubljenika u trčanje koji su mi kasnije postali i dobri prijatelji i sa kojima sam, ne računajući one koji su tog dana bili u Ljubljani, obišao većinu trka u zemlji i super se proveo na svakoj. Razlika u odnosu na prošlu godinu je u tome što sam prvu polovinu trke išao lagano i pravio društvo Kseniji, Tanji i Petru, pre nego što sam na jedanaestom kilometru, kad je razgovor malo utihnuo i svako počeo da hvata svoj ritam, odlučio da ipak za mrvu dodam gas…

Ove godine motiv mi je bio nešto drugačiji. S obzirom na to da je Savski polumaraton pomeren za nedelju dana, i da sam obećao drugarici koja samo zbog njega dolazi u Beograd da ću je na njemu pratiti i držati joj ritam, u Apatinu je bila možda poslednja prilika ove godine da napadnem rezultat. Ako se na to doda i da je moj klub organizovao štafete, te da prethodno vreme sa Palića ne računam zbog kraće staze, trčanje na gornjoj granici mogućnosti nije dolazilo u pitanje…

Ova sezona mi je stvarno bila prenaporna… Istrčao sam dva drumska i dva planinska maratona, olimpijski triatlon i još gomilu polumaratona i kraćih trka, i zaista sam imao osećaj da od marta ne znam kako izgleda biti odmoran. Zato sam posle Bukovačkog maratona odlučio da spustim nedeljne dužine na pedesetak kilometara, proredim intervale i teže treninge, i ubacim slobodne dane pre i posle trke, i to se odmah primetilo…

StartA nisam mislio da će biti tako… Napravio sam svaku moguću grešku na koju opominju početnike – slabo sam spavao, promenio sam ritual jedući i pijući stvari koje nisam nikada pre treninga, nisam trenirao u vreme održavanja trke, kasno sam počeo sa zagrevanjem… Na sve to, ponovo sam osetio bol u desnom listu zbog kog nisam trenirao prethodna tri dana. Sve u svemu, pristup trci mi je ličio na cirkus, i samo sam čekao kad će se to na stazi osetiti. Čekao, ali do toga na kraju ipak nije došlo…

Za polumaratone stvarno nemam dovoljno iskustva da napravim dobru taktiku. Imam u glavi neko vreme koje bih sigurno mogao da istrčim na osnovu prethodnih trka i po njemu idem, bar u prvom delu. Onda, prvo na sredini, a zatim i na pet kilometara do kraja nekom složenom funkcijom u glavi pokušavam da povežem preostalu snagu, trenutni puls, osećaj svežine i tempo kojim trčim kako bih procenio koliko smem da ubrzam. Zvuči proračunato, ali zapravo je vrlo haotično i zbrkano… Pa ipak, prednost takvog trčanja je što tokom cele trke pretičete one koji su krenuli konstantnim tempom ili iznad svojih mogućnosti, a vas ne zaobilazi skoro niko. Mislim da za ego trkača i kao motiv da se nastavi jako ne postoji bolja stvar…

Ulazak u ciljI tako, dok sam negde u malom mozgu pokušavao da saberem vremena pređenih i preostalih kilometara, tempa kojim sam išao i kojim bi trebalo da nastavim, već sam bio na pola trke a sat je pokazivao vreme za ispod 1:43 – rezultat koji sam smatrao svojim plafonom u tom trenutku, i oko koga bi mi bio lični da staza na Paliću nije bila kraća. Još sam bio svež i odmoran, puls mi je bio nizak, noge lake, i bez nekog preteranog kalkulisanja dodajem gas da vidim koliko brzo mogu da završim…

U trčanju postoji jedan poseban momenat – kada jako dugo održavate snažan ritam, sve misli vam se svedu na to koliko ima do kraja i kada ćete konačno završiti. Tada, a mislim da je to zajedničko za sve sportove izdržljivosti i istrajnosti, umesto ideje o odustajanju javlja vam se misao o usporavanju na neki prihvatljiviji tempo, kao da vam id kaže: „Dokazao si šta si imao, sad i da nastaviš lagano imaćeš zadovoljavajuće vreme! Uspori!“ I mislim da ne postoji bolji osećaj nego kad na nekom 17. – 18. kilometru baciš pogled na sat i shvatiš da, čak i kada bi se to desilo, kada bi povukao ručnu i završio trku onako rekreativno, opet bi oborio lični i išao dobrano ispod 1:40, što ti se tokom cele godine činilo nemogućim. To ti daje dodatnu snagu da ućutkaš podsvest zapinjući još jače, i završiš trku sa, računajući prethodne rezultate i kondiciju posle iscrpljujućeg leta i jeseni, za mene fantastičnih 1:38:11…

Do kraja sezone ostalo je još nekoliko trka na koje planiram da idem, pre svega Savski polumaraton u Beogradu i Mačak u Novom Sadu, ali generalno gledano, bar što se ciljeva tiče, ova je za mene završena… Sledi sumiranje rezultata i postavljanje novih ciljeva za proleće, ali pre svega uživanje u delu godine koji najviše volim – onom između sezona, kada mogu da skinem pulsmetar, isključim štopericu i trčim bez razloga i strogog plana, samo zato što uživam u tome…

Foto: Somaraton; privatna kolekcija

Prethodno Promocija trčanja?
Sledeće 1300 kaplara, muški šovinizam i zašto imamo tako malo trkačica