15. avgusta u 5h


Svi oni koji su se u julu okupili u Beogradu

Stvarno ne volim da trčim ujutru. Ne volim da obuvam patike dok se još nisam ni rasanio, da veče pre slažem stvari kako ih ne bih u mraku jurio po kući, da izlazim na ulicu dok još nije ni svanulo. Ali opet svakog 15. to radim. Ne treba mi niko da me podseća, datum mi je odavno zaokružen na kalendaru. Ne treba mi niko da me probudi, sam navijam budilnik. Ne treba mi niko da me ubeđuje, obično sam ja taj koji zove ljude i kupi ih usput. Kao i samo trčanje, tako mi je i 15. u 5h postalo stvar navike, nešto o čemu ne razmišljam, što jednostavno radim. Iako nikada ne znam da li ću i koga sresti usput, da li će se ljudi odazvati i okačiti slike u toku dana, da li ću pokisnuti, izgoreti, smrznuti se, ni na šta više ne gledam kao na prepreku.

Svi oni koji su se u julu okupili u Beogradu

Postoji nešto neopisivo u tom jutarnjem vazduhu, u tome da čuješ odjek svojih koraka na praznim ulicama, u tome da je sunce toliko nisko da ne možeš a da ne žmirkaš dok juriš ka njemu, u tome da senke lagano nestaju i otkrivaju sve boje grada koje su se ispod njih sakrile. I nema nikoga da te popreko pogleda jer si mu na putu, da se namršti jer nema snage/ne može/ne želi da vreme provodi kao ti, da ti dobaci jer se plaši da kada bi svi postali aktivniji i ozbiljnije shvatali svoje zdravlje on bi bio taj koji je čudan i odskače u masi trkača. Tu ste samo vi i vaši istomišljenici, i po koji zalutali prolaznik.

Trčanje je individualni sport ali trkači traže društvo drugih trkača. Kada sam istrčao svoj prvi maraton imao sam problem jer nisam u životu imao osobu koja bi mogla da me razume, sa kojom bih mogao da podelim sva ona osećanja koja su najbližima bila strana. I zato se radujem svakom novom trkaču kojeg upoznam, jer čak i ako ne možemo da naučimo nešto jedan od drugog, moći ćemo jedan drugog da razumemo, a za nekoga ko nema velika očekivanja to je i više nego što bi mogao da poželi.

To je i bila jedna od ideja sa kojom smo započeli akciju – ne samo da dokažemo sebi da smo vredniji i produktivniji nego što mislimo, već i da pokažemo koliko nas ima, da mahnemo jedni drugima, trčimo zajedno, upoznamo se, a ako je razdaljina problem, da razmenimo fotografije, utiske, iskustva, i da taj jutarnji trening ne bude tako samotan kakav bi inače bio. I zato je svako trčao u svom kraju, u svom gradu, kako bi sreo kolegu trkača na kojeg će ga put opet naneti, ako ne pre, onda sledećeg 15.

Prošlog meseca imali smo tu sreću da je 15. bio nedelja, neradni dan, tako da smo mogli da se malo bolje organizujemo i spojimo sve te individualne treninge u jedan veliki zajednički. Ovoga puta svesni smo da će obaveze sprečiti neke da pređu veliku razdaljinu kako bi prisustvovali njemu, ali ideja da svakoga meseca postoji mesto na kojem sigurno možete naći društvo za trčanje beskrajno mi se dopada. Nekako spontano u Beogradu to je postao Trg Republike, u Novom Sadu kej kod Cepelina a u Banja Luci sat na Trgu. Nadam se da će se i ostali gradovi dogovoriti i pronaći svoje mesto, ali čak i ako ne bude tako, ideja da je desetine i stotine trkača u zemlji i inostranstvu ustalo u isto vreme, iz istog razloga, dovoljna je da se niko ne oseća usamljeno. Ponesite aparat, pokušajte da uslikate najbolje svitanje i podelite ga sa ostalima da i oni požele da su tog dana na stazi bili sa vama.

Najlepše - bez šminke i u patikama za trčanje

Posetite stranicu akcije i samog događaja, pozovite prijatelje da vam se pridruže i ako želite najavite gde ćete trčati kako bi neko mogao da vam se priključi. A ako živite u nekom od pomenuta tri grada, imate vremena i želite da to jutro sigurno provedete u društvu trkača, onda znate gde će vas oni u 5h čekati (u Beogradu u 5:30 zbog onih koji dolaze iz udaljenih delova grada).

Prethodno Olimpijski duh
Sledeće Olimpijsko srce