1000 ždralova za BELhospice: Trčanje


I am a runner motivacija

Sigurno ste već više puta čitali o tome kako je neko promenio život onog trenutka kada je ušao u svet trčanja. Pa onda ste čitali i članke o neverovatnim poduhvatima raznih ljudi: istrčali polumaratone i maratone za neko vau vreme, trče svaki dan, istrčali veliki broj maratona u godini, promenili život i od svog debeljuca ja napravili instant ajronmena… Ima takvih priča na pretek. A onda vidite i bezbroj motivacionih slika i slogana, pa krenete na trčanje a sve vam to u glavi i nervirate se što oni to „mogu“ a vi ne, što njih motivišu svi ti slogani, a vi više ne možete nijedan korak da napravite. Opustite se. Iz njihovih tekstova vam se samo čini da im je lako, a ustvari svi se oni muče da bi dostigli svoj cilj baš kao i vi. Stvar je u tome što su uspeh i pobeda toliko slatki da zaboravite na svu gorčinu koju ste osećali dok ste išli ka svom cilju. Baš ovo mi je prolazilo kroz glavu dok sam u nedelju završavala svoju poslednju dužinu u pripremama za maraton u Parizu. Po planu je trebalo da trčim 41km ali sam taj dan odlučila da trčim 3 sata. Mučilo me je to što je moj drugar, Bojan, došao spreman da istrči tih 41km, a ja sam došla spremna da odustanem.

Trčanje je borba

I am a runner motivacijaOnog trenutka kada smo krenuli sa treningom, u 9h na Adi, počela sam da se borim sa samom sobom. Da li da odustanem nakon 3 sata treninga ili da završim predviđenih 41km? Prethodne dve nedelje sam za vikend trčala 30 i više kilometara po treningu i to je jedan od razloga što sam odlučila da skratim taj trening. Takođe, mnogi trkači nikad ne istrče ništa duže od 35km na treninzima za maraton pa opet uspeju da ga uspešno završe.  Ali ima i onih koji trče i više od 42km. Ako i ja istrčim tih 42km znaću da sam sigurno spremna da pokorim Pariz. Sve ovo mi se motalo po glavi. Za svaki napravljeni korak morala sam dobro da se potrudim da prvo naredim mozgu da naredi nozi da se podigne, pa opet spusti i potera me napred. I tako sa svakim korakom, menjala sam odluku. Trčaću 3 sata. Ne, trčaću celu dužinu sa Bokijem. Nije fer da ga ostavim. Ali, opet, mogu da se povredim, bolje tri sata. I tako u nedogled. Sa svakim korakom. Ono što me je teralo dalje, da ne odustanem ni od ta tri sata je samo srce. Onaj mali deo koji naređuje mozgu da potera ostatak tela na akciju.

Trčanje je balans

Nakon treninga trebalo je da sestra koju malo viđam, jer ne živi u Beogradu, dođe kod mene na ručak. Posle treninga je trebalo da provedem bar još sat vremena na nogama pored šporeta. Ovaj put rešila sam da napravim balans. Skratiću trening i posvetiti vreme sestri. Bitno je znati koliko i šta želite od trčanja. Ako želite neki veliki uspeh, spremite se da se odreknete mnogih stvari. Slobodno vreme ćete pretvoriti u treninge i spavanje. Zaboravite na kasne izlaske sa društvom, čitanje knjiga, gledanje filmova. Opet, iako želite da u trčanju samo uživate, morate se odreći nekih stvari, ali u manjoj meri. Bitno je naći balans koji će vas ostaviti zadovoljnim i srećnim. Više puta su mi neki ljudi rekli da sam dobra trkačica, ali da imam problem u glavi, da sam fizički spremna na mnogo veće napore, ali da je glava ta koja me koči. Ja ne mislim da je to istina. Ja mislim da ja znam šta želim, a to je da trčim da bih lepo živela, a ne da živim da bih trčala. Pored trčanja ja uživam u čitanju knjiga, provođenju večeri sa dragim osobama i sa svojim psom i mačorom. Ne želim sve to da zapostavim da bih imala 10 minuta bolje vreme na nekoj trci.

Trčanje je strpljenje

Nije lako trčati 3 ili 4 sata. Bar meni to nije lako. Navikla sam da mnoge stvari završavam brzo, jer ono što traje to me nervira. Sve želim sad i ovde. Jako sam nestrpljiva. Trčanjem sam naučila, a i dalje učim, da budem strpljiva, da rezultati ne mogu doći odmah, već da je potrebno da prođe neko vreme.

Bez obzira na to koliko motivacionih slika vidite, članaka pročitate, filmova odgledate, počnite ispočetka. Da, ja pričam kako žalim što sam istrčala „samo“ 3 sata u nedelju, ali imajte na umu da je iza mene skoro dve godine konstantnog trčanja. Tu dužinu nisam izgradila preko noći, već sam je gradila mesecima napornog rada. Upamtite da sam pre dve godine počela sa teško istrčanih 3km.

WP_000750

Trčanje je zarazno

Nakon završenih 3 sata trčanja i pređenih 30 i kusur kilometara, osećala sam se dobro. Nisam imala bolove u nogama i bila sam srećna što ih nemam. To je definitivno bio znak da sam koliko toliko spremna za maraton. Pored toga krivica što nisam završila ceo trening po planu me je terala da to veče istrčim ostatak kilometara. Srećom, pored sebe imam drage osobe koje su me odgovorile od namere i dale mi dovoljno racionalne razloge da to ne uradim. Na početku, stvar je u tome da se izdrži nekih 2 do 3 meseca redovnih trkačkih treninga. Posle toga ste gotovi. Postajete zavisnici od trčanja. Ne želite da preskočite trening. Uživate u svakom pretrčanom kilometru. Sve je to lepo, ali treba da izdržite tih prvih meseci. A onda ćete početi i svoju okolinu da nagovarate da krenu vašim putem.

Svim snagama za BELhospice

Iako sam u nedelju razočarala sebe i ostavila svog trkačkog kolegu da sam završi svih 41km (on je na kraju istrčao 43km, jer nije imao mene da ga opomenem da stane), danas znam da nisam nigde pogrešila. Da li je ikoga briga što nisam istrčala 41km? Nije. Da li će to biti bitno za 5 godina? Neće. Da li će to uticati na moj rezultat na pariskom maratonu? Neće! Na pariskim ulicama ću da zaboravim na glavu. Trčaću srcem jer trčim za pravu stvar. Na pariskom maratonu neću razočarati ni sebe, ni BELhospice, ni sve one koji me podržavaju. Na pariskom maratonu daću sve od sebe! O mojoj akciji 1000 ždralova za BELhospice i mojim treninzima više možete pročitati ovde.

Prethodno McMillan Running Calculator - nova i unapređena verzija, II deo
Sledeće Vežbe za razvijanje brzine