1000 ždralova za BELhospice: Pariz


Zašto baš Pariz? Pa, eto. Volim da imam šta da vidim dok trčim. Zato Pariz. U Parizu sam bila više puta, samo jednom po mojoj želji. Otići ću i još koji put, jer u Parizu nikad nije dosadno. Zato Pariz. U trenutku kada sam birala mesto u kome ću istrčati svoj prvi maraton, Pariz je izgledao kao mesto koje mi je interesantno a u isto vreme i finansijki pristupačno. I zato Pariz.

Kada bi me neko pitao u tri reči da opišem maraton u Parizu, rekla bih nizbrdica, nizbrdica i nizbrdica. Pre nego što sam se definitivno odlučila za Pariski maraton, malo sam pretražila internet i pronašla jedna članak koji ovo  kaže: „Staza pariskog maratona je ravna, idealna za novopečene maratonce i za postizanje ličnog rekorda.“ Onaj koji je napisao taj članak nikada nije prošao trasom pariskog maratona.

Početak

01

Subota je. Budim se u 8:15. Frka, panika. Zakasnićemo na Breakfast run, trku koja prethodi maratonu. Spremamo se i za petnaest minuta izlazimo iz hotela, ulazimo u metro i za 15 minuta se nalazimo na mestu radnje. Neverovatno! Na toj trci od 5km, očekivala sam mnogo ljudi. Pojavili su se samo trkači. Nema teta sa bebama koje bi da prošetaju ulicama, nema klinki u minićima. Samo trkači u razno raznim opremama. Jedan od njih bio je i Supermen. Jedan je nosio zlatne helanke i karmin crvenu majicu. Trka je krenula. Predvodi je čovek obučen u odelo lude koji visi sa nekog poluotvorenog automobila. Muzika trešti, svi su veseli. Jedna pariska dama, maše nam sa prozora u negližeu i time izaziva uzdahe i zvižduke trkača. Atmosfera je sjajna. Uživam u svemu i tih 5km prelećem srednjim tempom od 7 min/km. U tih 5km bila je jedna opasna uzbrdica i tad već počinjem da sumnjam u „staza je ravna“ članak.

Taj dan protekao je u odlasku na Expo centar, dva puta. Kako mi je Expo centar bio blizu hotela, nekih 2km, tamo sam odlazila i vraćala se peške. Jednom sam otišla da se vidim sa Bojanom, trkačkim drugarom, a drugi put po rice party obrok. Spakovala sam ga kako bih ga pojedela ujutru pred maraton. Na expo centru dobila sam promotivni materijal koji je sadržao i knjižicu sa savetima za maraton. Od svih upamtila sam samo tri:

  1. Pred maraton popiti 1.5l vode.
  2. Vizualizuj put do maratona. Unapred pripremi plan presedanja u metrou.
  3. Izbegavaj nepotreban stres (Avoid unnecessary stress).

Relativno rano ležem u krevet, jer znam da moram da se probudim u 6, i znam da u nedelju ne smem da prespim kao što sam to uradila u subotu. Ležem u krevet i dok razmišljam o tome kako me još nije uhvatila trema, zaspim brzo i lako.

San jeste došao brzo na oči, ali nisam lepo spavala. Tu noć bolela me je glava pa sam se često budila.  Ipak, probudila sam se na vreme bez ikakvih poteškoća.

02

Trka

Brzo sam doručkovala. Pojela sam pola porcije pirinča sa pečurkama i nisam mogla više. Setila sam se saveta. Počela sam da pijem vodu i uzela metro kartu u ruke. U redu, idem do Invalida osmicom pa presednem na 6 do kraja. Popijem gutljaj  vode. A ha, 8 pa 6. Opet pijem vodu. Onda se setim da pred trening od 38km nisam pila toliko vode pa sam preživela. Ostavljam flašu. Dolazi vreme za spremanje. Oblačim se u trkačku opremu i preko oblačim dodatnu trenerku i duks. Broj i BELhospice znak stavljam u torbu zajedno sa rezervnom opremom. Rešila sam da trčim u tri četvrt helankama i majici dugih rukava. U torbu pakujem još i šuškavac, duge helanke i majicu kratkih rukava, i još po nešto što će mi trebati da se presvučem posle trke.

Krećemo. Na stanici metroa srećem dvoje maratonaca, očigledno stranci. Pričaju na engleskom, a onda mi se žena nasmeši i ja joj odgovorim. Dolazi još maratonaca. Svi su u kompletnoj trkačkoj opremi, broj nakačen na grudi a mnogi nose kese preko opreme da ih zaštite od hladnoće. Dobili smo ih od organizatora u startnom paketu i označene su znakom Pariz maratona.

Voz dolazi. Na svakoj sledećoj stanici voz se puni maratoncima. Stižemo do stanice Invalidi i masa se pokreće. Svi izlaze napolje. Počinjem da tražim znak za M6, i onda shvatim da samo treba da pratim ostale. Dakle, pravilo broj dva ne važi. Ništa ne moram da vizualizujem, ostali su to uradili za mene. Penjemo se na stanicu M6 i shvatam kako i dalje nemam tremu. Nisam ni malo uzbuđena. Dolazi voz pun maratonaca. Jedva ulazimo u njega. Dvoje maratonaca sede na rasklopivim sedištima na kojima ne bi trebalo da se sedi kada je gužva. Jedna Parižanka im skreće pažnju na to, i oni se iznerviraju i izlaze iz voza pre vremena. Ponavljam u sebi: Avoid unnecessary stress. Definitivno, savet koji je bio preko potreban.

03

Stižemo na start. Napolju je poprilično hladno ali je vedro. Pretpostavljam da će otopliti pa rešavam da obučem majicu kratkih rukava i šuškavac. Presvlačim se brzo. Pravim par slika kod Trijumfalne kapije i ulazim u startnu zonu. Poprilično je hladno pa skakućem kako bih se zagrejala. Sa Bojanom sam se dogovorila da se nađemo na granici između zone za 4h i 4h15min. Njega nema a ja i dalje nisam uzbuđena niti imam tremu. Stojim sa ostalima u svojoj zoni i cupkam. A onda dolazi Bojan, znači ne trčim sama. Njegovu zonu puštaju i ljudi odlaze. Za njima ostaje hrpa kesa za zagrevanje i stare opreme, sve bačeno na ulici. Bojan me čeka. A onda popušta i kanap koji zadržava trkače iz moje zone na mestu. Hvatam se za Bokija i polećemo.

Obzirom na broj prijavljenih ljudi, gužvu nisam osetila. Brzo prolazimo kroz start. Reka ljudi se kreće. Prolazimo pored Luvra, pa i pored nekih fontana. Ispred gledamo razne trkače i ogovaramo ih. Može nam se, niko nas ne razume. Većina njih je naoružana gelovima i prosto ne mogu da se načudim koliko samo gelova nose. Nikad nisam uzela gel na trci, i kada bih i mislila o tome, razmišljala bih da ponesem jedan ili dva. Ovi ljudi nosili su ih po desetak. Ispred nas trči jedan momak koji na leđima ima spisak maratona na kojima je učestvovao. Diskutujemo o tome koji bi nas dvoje mogli da istrčimo sledeći. Povremeno vadimo telefon da zabeležimo trenutke sa trke. Osećamo se odlično.

Posle Luvra usledila je jedna uzbrdica, neosetna. Popeli smo se u jedan park što je trčanje učinilo jako prijatnim. Prošli smo pored zološkog vrta i jednog zamka. Nakon nekog vremena počinjemo da se spuštamo. Na 15. kilometru ugledam dve devojčice koje trče u crvenim perikama i haljinicama, a odmah pored njih trče dve tete sa nekim instalacijama na glavi za koje smo procenili da liče na toalet papir. Zaista je zabavno, a mi se i dalje super osećamo.

Na nekom 19. km, iznenađenje. Jedan momak nudi šampanjac. Naravno uzimam ga i dajem Bojanu telefon da snimi zdravicu. U tom trenutku jedna žena nam se obraća na srpskom i razgovaram sa njom. Nazdravljam za uspešnu završnicu i nastavaljamo dalje. Ovaj snimak nikada nećemo videti jer se Bojan nije setio da pritisne dugmence za snimanje. Dolazi i 21. kilometar i kapija na mestu na kome bi bio kraj polumaratona. U nju utrčavamo sa jedne nizbrdice, pa odmah posle kapije sledi oštra uzbrdica. Tu na okrepnoj stanici dobijamo Powerrade. Inače, okrepne stanice funkcionišu besprekorno. Nalaze se na svakih 5 km, i sastavljene su od dugačkog reda stolova punog flašica vode od 0.3l, banana i pomorandži. Samo na jednoj okrepnoj stanici smo morali da stanemo da prošetamo, a to je bilo jer je odmah iza nje bilo usko grlo, i svi trkači su morali tu da uspore.

04

Jedna devojka uzvikuje moje ime. Ale Ivana, ale. Kao vetar u leđa. Na tom 21. kilometru prolazimo pored žive Ajfelove kule. Jedan od trkača na sebi je nosio ogromnu kartonsku maketu Ajfelove kule. Spuštamo se ka Seni. Prolazimo kroz tunel u kome je poginula princeza Dajana. Naravno, tu se gubi GPS signal. Avoid unnecessary stress. Ponavljam u sebi. Bila sam spremna na ovo i u patiku sam stavila čip. Verovatno da mi se izgubio signal, a da nisam imala čip iznervirala bih se. Ovako sve je ispalo super.

Na 32. kilometru vidimo ljude koji polako odustaju. Sećam se priča o zidu i znam da dolazi od 32. do 35. kilometra. Čekam ga ćuteći. Nema ga. Prolazimo i 35 kilometar. Tu na okrepnoj stanici gubim Bojana. Počinjem da vičem i da se okrećem. Rešavam da nastavim dalje pa da ga sačekam nakon okrepne stanice, ali on čeka mene. Dobro je. Nastavljamo dalje. Polako počinjem da osećam umor. A onda opet nekako nizbrdica. Mrzim brda, ali mrzim ih. Ne shvatam kako to da ih nisam osetila na trci. Ali volim nizbrdice. Ne, volela sam ih. I obećavam, nikad više se neću smejati ljudima koji kažu da je teško trčati nizbrdo. Teško je!

Počinjem da osećam jake bolove u kvadricepsima. Kao da mi mišići gore. Borim se da ne stanem. Molim Boga za neku uzbrdicu. Bojan mi broji kilometre. „Evo nas na 39. Nećeš valjda sad da staneš? Hoćeš da mi kažeš da sam ja bolji od tebe?“ Neću, imam još samo 3 kilometra, i još 195m. Ali bol je nepodnošljiv. Oko nas ljudi uglavnom hodaju. Oni koji trče, trče tako lagano da se skoro ni ne pomeraju. Ili sam bar ja primećivala samo takve. Eto je i oznaka za 40. kilometar. Zgazili smo 40. Ali noge me bole. Naravno tu je Bojan. „Ivana, jel’ možeš?“ Ćutim i kroz glavu mi prolaze svi oni koji su me podržali u akciji, svi oni koji su me bodrili kako uživo tako i preko fejsbuka i poruka. Prolazi mi BELhospice i obećanje da ću istrčati ceo maraton bez stajanja. „Ivana, jel’ možeš?“. Mogu! Odgovaram mu i tu je već kraj trke. Ostalo je još nekih kilometar, ali za mene je kraj. Znam da mogu, i znam da hoću. U cilju nas dočekuje mnogo ljudi. Bojanu je ostalo dovoljno snage da baci petaka jednom klincu i dobija jedno Ale Boki! Prelazimo cilj, i to je to. Maraton je završen. Prolazimo kroz dugu Aveniju Foš i tu dobijamo medalju i finišersku majicu.

Kraj

Ni u nedelju ni u ponedeljak nisam shvatala šta sam uradila. Za mene je to bila još jedna završena trka. Šetala sam se Parizom i prepoznavala maratonce. Neki su samo hodali kao i ja, a neki su nosili medalju, za razliku od mene. Veče kada sam se pakovala za povratak kući udarilo me je o glavu. Pakovala sam majicu koju sam dobila na cilju. Na njoj je crnim slovima pisalo: FINISHER. Ja sam FINISHER. Rekla sam polako. Ja sam FINISHER! Tad sam shvatila. Postala sam FINISHER. Uzela sam medaju i počela da je ljubim, a onda je neko vreme nisam ispuštala. Bila mi je oko vrata.

05

Ako me pitate da li ću ponovo otići u Pariz, odgovor je definitivno da. Ako me pitate da li ću trčati ponovo Pariski maraton, dobijate još jedno veliko DA. Trčaću ga kad istrčim još maratona, kada budem toliko spremna da ne propustim ni jedan jedini njegov delić zbog umora. Ali tada, kada se budem spremala, vežbaću nizbrdice.

Prethodno Rezultati i fotografije 26. Beogradskog maratona
Sledeće Ko trči sada?