1000 ždralova za BELhospice: Dan D


Jutro

Alarm se oglasio tačno u 6. Znam da nemam vremena da ga odložim za još koji minut jer za petnaest minuta bi trebalo da se probudim, spremim i krenem. Budim se i znam da će to biti dan kada ću sve oko sebe da mrzim, one zbog kojih ustajem ali i one koji se slučajno nađu u blizini. A ustajem zbog Dragana i njegovog neverovatnog poduhvata, zbog Branislava i Novograđana koje, sem na slikama, nikad nisam videla. Dok na sebe navlačim unapred pripremljene stvari, trudim se da zaboravim na ljutnju. Izlazim napolje i tamo me čeka iznenađenje. Čeka me jedan prelep prolećni dan.

Ultramaratonci za BELhospice

Zaboravljam na neispavanost i počinjem da uživam u jutru i da razmišljam o tome kako ću vam to jutro opisati što bolje. I tada pomislim na jednog čoveka, koji verovatno u svom životu nikad nije trčao, a koji ima dosta uticaja na mene i moja razmišljanja. Pomislim na to kako nikad neću moći da jutro opišem onako kako bi to on uradio. On je pisac. On obiluje trenucima dokolice jer to mu je posao. On ima dara za pisanje, a i živeo je kada su jutra bila drugačija. Ja sam programer i trkačica, blogerka u pokušaju. Ja svu svoju dokolicu pretvaram u trčanje ili neke druge aktivnosti. Nisam talentovana za pisanje, a i živim u vremenu kada se brzo živi i nema se vremena za uživanje. Znam da bi trebalo da se koncentrišem na ono što mogu da uradim kako bih to uradila što bolje. U ovom trenutku ono što sam mogla da uradim je da dam podršku svim ultramaratoncima. Odlučujem da odspavam još koji minut u autobusu, bar do Pančevačkog mosta i verujem da će mi to dati dovoljno energije da ipak ne mrzim one zbog kojih se u 6 i 15 nalazim ispred kuće, a ne u krevetu.

Kao što rekoh, jutro je bilo savršeno, sunčano i toplo. U vazduhu se već osećalo proleće, a to da je proleće na vratima govorio mi je i cvrkut vrabaca koje već duže vreme nisam čula. U daljini se čula buka sa Zrenjaninskog puta. Neverovatno je kako se to ne primećuje popodne ili uveče, ali ta buka je tu da pokvari savršeno mirno jutro. Stiže mi autobus i doživljavam šok. Autobus je pun ljudi i nema mesta da se sedne. To samo znači da od spavanja nema ništa. Gledam ljude, pa gledam na sat. Ne mogu da verujem da neko u 6 sati normalno funkcioniše. Ne mogu da verujem da oni idu na posao i nisu ljuti, a ja idem da podržim meni drage ljude i ljutim se.

Dan

Stižem na Adu i žurim da ne zakasnim. Organizator je patrolirao kolima do rampe i kupio trkače. Srećom bila sam jedan od tih pokupljenih trkača zajedno sa još jednim momkom iz Jagodine koji je došao da se oproba u ultramaratonu na 12 sati. Jako brzo stižemo „na kraj sveta“. Izlazim iz auta i neko me već pozdravlja: „Pa gdje si ti Ivana!“ Gledam u osobu koja me pozdravlja i samo pretpostavljam ko je. Glas mi je jako poznat. Kao da se znamo već duže vremena. Predstavlja mi se i znam da sam bila u pravu. Bio je to Branislav nasmejan od uveta do uveta. Krupan momak, ni malo nalik trkaču, bar ne ultramaratoncu. Odmah me predstavlja svojim drugarima, ali njih je toliko da ne mogu da upamtim sva imena. Gledam okolo i vidim toliko poznatih ljudi. Tu su Dragica, Vera, Sasa, Ivan, Miljurko, Saša… I Dragan je već došao. Pozdravljam se i sa njim. Stvara se gužva i moj mozak počinje ubrzano da radi. Sada sam sigurna da od spavanja ipak neće biti ništa.

Nešto posle 8 počinje trka. Ultramaratonci će prvo trčati dva velika kruga oko Ade pa će tek nakon toga preći da trče u krugu od 2 kilometra. To za mene znači sigurnih 40 minuta mira. Na startu smo ostali samo Boki, ja i deo ekipe AK Sloboda koji trče štafetu. Pre trke Ivan me je dao svoj kačket kako bih mu dodala kada mu zatreba. Znam da bi trebalo da se nađem i uz Dragana da mu dodam sok ili vodu, a tu je i Branislav. Sa njim sam razmenila par reči pre trke, a volela bih da ga bolje upoznam. Ultramaratonci završavaju svoj drugi veliki krug oko Ade i tu počinje moj posao.

Zajedno za BELhospice

Presvukla sam se u trkačku opremu. Trčala sam od okrepe do staze i Draganu nosila sok od Aloe ili vodu. Povremeno sam dobacivala ultramaratoncima koju reč podrške. Svaki put kad vidim Ivana nudila sam mu kačket. Svaki put me odbija i ja mislim da ga umaram. Do preuzimanja štafete ostalo mi je još nekih sat vremena. Boki već uveliko, slobodno mogu da kažem, razvaljuje svoj deo. Odlučujem da podržim Dragana i da par krugova istrčim sa njim. Pored toga trčim i jedan krug sa Branislavom. Vreme prolazi tako brzo da i ne osetimo istrčani krug.

Dolazi vreme i na moj red u štafeti. Totalno nespremna ulazim u trku. Trudim se da stignem Dragana kako ne bih sama trčala i kako bih njemu pravila društvo. Njemu u tom trenutku nije odgovaralo društvo pa nastavljam dalje sama. Stižem i Dubravku, devojku iz Novog Grada, koja je trčala u drugoj ekipi i nastavljam sa njom. Polako se približavamo i Branislavu. Stižem ga i sa njim trčim još jedan krug. Razmenjujemo iskustva i upoznajemo se malo bolje. Pričamo o svemu i svačemu. A onda ja odlazim i ostavljam ga. Trudim se da držim tempo jednog trkača ispred mene. Posle se ispostavilo da je to bio Giacomo, ultramaratonac koji je pobedio na trci na 12 sati. Naravno nisam uspela da održim njegov tempo do kraja svog dela. A onda dolazi Semir i uzima mi moja poslednja tri kruga…

Za mene trka je završena. Moji satrkači završiće štafetnu trku do kraja i zauzećemo drugo mesto. U međuvremenu, dok sam trčala svoj deo, Dragan je završio svojih 6 sati trčanja za BELhospice. Žao mi je jer nisam bila tu da ga sačekam na cilju, uslikam i snimim. Ostajem u trkačkoj opremi i rešavam da još koji krug istrčim sa Branislavom. Nakon više od 6 sati trčanja on drži tempo i ostaje i dalje nasmejan i pričljiv. Ne nerviraju ga šetali koji ni ne primećuju trkače na stazi. Zato sam ja bila tu za njega da se nerviram i da ih pomeram sa staze. A onda ja odustajem. Nisam mogla više. Snaga me je izdavala, a noge počele da bole. Dragan odlazi da podrži Anju u njenih 12 sati trčanja, a ja primam medalju i diplomu za njega i kasnije mu je uručujem. Ponosna sam na to što je uradio i za šta je uradio.

Veče

Jutro je počelo teško, dan se nastavio brzo, a veče došlo razočaravajuće. Morala sam kući, što zbog umora, što zbog onih koji su me čekali tamo. Imala sam osećaj da nisam dala sve od sebe. Iako će Dragan reći da sam mu mnogo pomogla i da sam bila tu za njega, nekako mi se čini da sam mogla više, da je trebalo više da istrčim sa njim, da je trebalo da budem na cilju dok je završavao. Isto važi i za Branislava. Možda sam mogla više vremena da provedem sa njim na stazi. Možda je trebalo da ostanem da vidim kako završava svoj 111. kilometar tog dana i da mu čestitam na ogromnom uspehu. To sad ostaje iza nas, a imam i ceo život da to popravim.

UltramaratonacOno što nam svima ostaje u sećanju je pobeda. Ostaje nam veliki uspeh Dragana, nejgov prvi ultramaraton, prvih 6 sati neprekidnog trčanja, 55,8 pretrčanih kilometara i 13,8 kilometara za BELhospice. Ostaje nam i veliki uspeh Branislava, njegovih 111 kilometara, nebrojeno kilometara od 16 Novograđana  za BELhospice, nova prijateljstva. Provela sam sa njima samo deo dana, a već se osećam kao da ih znam ceo život. Tako su mi prirasli za srce i jedva čekam neku sledeću trku da ih vidim. Ostaje nam i veliki uspeh svih novopečenih ultramaratonaca i ultramaratonki, Saše Dimića, Saše Gacika, Dragice, pobeda Hrvatice Tanje, drugo mesto Vere Velimirović, neverovatnih 42km čika Miloja…

Svakome želim da doživi ono što sam ja doživela u subotu. To je nešto neponovljivo, nešto što puni srce i nadam se nazaboravno.

Svako ko želi da podrži ove hrabre ljude, ono što su oni uradili u subotu, može na račun BELhospice-a da uplati bilo koju sumu. Od mene dobija ždrala, a od uplate nadam se delić sreće koju sam ja osetila na tom ultra maratonu.

Više o donacijama, BELhospice-u, mojoj i Draganovoj akciji možete pročitati na trcanjezaboljedanas.tumblr.com

Prethodno Treniraj iz zadovoljstva, budi svestran i izbegni povrede
Sledeće Vežbe za trčanje u prirodi