10. Bukovački maraton – Izveštaj


Putokaz na Stražilovu, nekoliko kilometara od cilja

Pre nego što počne jesen i sunce zameni kišni i nešto hladniji period koji odgovara trkačima ali ne toliko ljubiteljima prirode, svi oni imaju još jednu priliku da provedu vikend van grada i uživaju ponovo u lepotama Fruške gore. Kažem ponovo jer većina biciklista, trkača, planinara i pešaka vezuje ovu planinu za Fruškogorski maraton koji se odvija na proleće i predstavlja jedan zaista jedinstven događaj na našim prostorima. U poređenju sa njim Bukovački maraton deluje kao mlađi brat koji se trudi da dođe do izražaja i skrene pažnju na sebe, iako ga većina ne shvata onoliko ozbiljno koliko mislim da zaslužuje.

Devojke na KT5A koje su svim učesnicima velikog maratona ulepšale doživljaj

Ove godine Bukovački maraton dobio je status republičke akcije. Biću iskren i reći da nisam najsigurniji šta to tačno znači u praktičnom i organizacionom smislu, da li veći budžet ili podršku organizacija kao što je Gorska služba spasavanja, ali ono što primećujem je da se i dalje najveći teret sprovođenja jednog ovakog događaja svodi na nekolicinu dobrovoljaca koji su spremni da žrtvuju svoje slobodno vreme kako bi ostalima akcija prošla što lakše i glađe. Pre dana održavanja potrebno je proći stazama i očistiti ih, ucrtati planinarske oznake kako se ljudi ne bi gubili, odštampati prijave i knjižice, i onda na sam dan primiti sve goste, prijaviti ih i dočekati na kontrolnim tačkama i konačno na cilju. I sve naplatiti tačno nula dinara, s obzirom na to da je učešće besplatno. Moj klupski drug Goran već godinama ne učestvuje sa nama na sličnim akcijama jer je njegov zadatak da bude čistač staze, kada su svi trkači i pešaci odavno završili. Ne znam, gajim ogromno poštovanje prema tim ljudima…

Na startu se pojavio rekordan broj učesnika, preko 1.300, što je više nego za trećinu više od najveće posete proteklih godina. Toliki broj izazvao je i redove prilikom prijava, i gužvu, ali je trka svejedno krenula na vreme. Nešto pre početka srećem Nikolu, u tom trenutku jedinu osobu pored mene za koju znam da je došla da trči veliki maraton (48km, pored njega postoje staze i od 7, 15 i 35km), i dogovaramo se da krenemo zajedno jer njemu ne smeta toliko moj nešto sporiji tempo koliko mu znači društvo na stazi. Ubrzo nam se pridružuje i Miki, koji mislim da se na licu mesta odlučio da nas prati, tako da smo praktično celu dužinu pretrčali skupa.

Prvih nekoliko kilometara konstantno smo sustizali one koji su odlučili da sa starta krenu ranije. Malo sam podeljen po ovom pitanju. Sa jedne strane deluje mi sebično da neko da sebi za pravo da se odvoji kako bi izbegao gužvu dok ostali kroz istu moraju da se proguraju, dok sa druge ne mislim da ljudi to rade zbog rezultata ili kako bi stekli prednost na trci, već je to jednostavno stvar komfora. Svejedno, nije prijatno zaobilaziti osobe sa rančevima na uskoj stazi dok u isto vreme sa leđa dolaze biciklisti kojima je makar zbog sigurnosti kako njih, tako i ostalih učesnika bilo potrebno dati prednost prilikom starta.

Prvih nekoliko kontrolnih tačaka vode uglavnom blagim usponom sa nekoliko strmih deonica ka TV Tornju, na kojem se odvajaju staze srednjeg i velikog maratona. Odatle skretanje vodi ka Novom Hopovu, koje će se nekima pokazati komplikovanijim nego što su očekivali. Pošto smo se spustili sa vrha i overili kontrolne tačke Novo i Staro Hopovo, počinjemo ponovo da srećemo druge učesnike, ali koji ovoga puta idu nama u susret. Do tog trenutka ostavili smo pešake kilometrima iza sebe i jedini saputnici bili su nam biciklisti sa kojima smo se stalno mimoilazili, prestižući ih na usponima dok su oni nas ostavljali iza sebe na nizbrdicama. I sada odjednom ponovo pešaci, a nismo ih očekivali sve do ponovnog uspona na TV Toranj. Ispostavilo se da su mnogi promašili skretanje ka Novom Hopovu tako da su kontrolne tačke 9 i 10 overili obrnutim redom, pritom morajući da se vrate putem kojim su i došli i preskačući čitavu deonicu preko Iriškog venca.

Staza u blizini manastira Velika Remeta

Spuštanjem od TV Tornja ka manastiru Grgeteg, praktično se silazi sa Fruške gore i izlazi na, bar što se mene tiče, najnaponiji i najdosadniji deo maratona – oko šest kilometara po ravnom, otvorenom putu, po najtoplijem delu dana, bez hlada, dok se oko vas kilometrima ne pruža ništa osim sprženih stabljika kukuruza. Na to treba dodati još jednu veoma bitnu stvar. Bukovački maraton nije trka u pravom smislu reči. Organizator ne obezbeđuje okrepe već se podrazumeva da učesnici sami sa sobom nose vode i hrane koliko misle da im je potrebno. Ali i pored toga za očekivati je da na nekoliko mesta duž staze postoje tačke na kojima se zalihe vode mogu obnoviti. To i jeste slučaj, zato trasa i vodi pored nekoliko manastira sa javnim česmama, ali organizator ne može da računa sa tim da sveštenici uskrate vodu žednim prolaznicima kako ovi ne bi ulazili u kratkim pantalonama i majicama u manastir što se ponavlja iz godine u godinu. I tako imate situaciju da na 35 stepeni morate da nastavljate žedni i molite ljude na privatnim posedima da vam natoče malo vode zato što se oni od kojih očekujete da pokažu najviše milosti i sažaljenja ponašaju bahato kao da je to njihovo privatno vlasništvo. Nije u redu generalizovati, nisu svi takvi, ali ne mogu a da ne primetim ironiju da trku otvara svešteno lice želeći dobrodošlicu svim posetiocima, dok se u isto vreme zavrtanjem česmi pobrine za to da ljudi dobro razmisle da li će se i sledeće godine odlučiti da dođu.

Od manastira Krušedol vodi blagi ali dugačak uspon do Velike Remete, a zatim oštar dalje ka Brankovom grobu. U jednom trenutku, otprilike na mestu na kojem se spajaju staze osnovnog i srednjeg/velikog maratona, počinje prelep, valoviti put kroz šumu koji me po mnogo čemu podseća na Košutnjak. U tom trenutku prešli smo oko 40 kilometara, ali odjednom dobijaš neku snagu da pružiš korak, malo ubrzaš i ne dozvoliš uzbrdicama da te savladaju. Nekako taj osećaj poznatog i skorog kraja trke dovoljan je da izvuče iz tebe rezerve za koje si mislio da su odavno potrošene i pogura te ka cilju.

Od Brankovog groba sledi strma nizbrdica ka Stražilovu, a nakon kratkog uspona i poslednja ka samom Bukovcu. Na cilj stižemo zajedno, deleći drugo mesto (ispred nas je bio samo Uglješa koji je postavio rekord staze i biciklisti), ali opet džentlmentski predajemo knjižice onim redosledom kojim smo stigli, i kako nam se čini da bismo i inače završili. U stvari, ne znam, tokom cele trke razmišljao sam o tome kako smo sva trojica različiti tipovi trkača. Miki je pravi planinar, jak kao stena, snažnih nogu, koji nam na usponima lagano pobegne ali ga zbog građe nizbrdice sprečavaju da pusti noge i prati naš tempo. Nikola je tipičan planinski trkač, konstantnog koraka bez obzira na nagib, ali često previše fokusiran na samo trčanje da prati oznake koje označavaju stazu. Uostalom, o tome ste već imali priliku da čitate. Jednom prilikom rekao je nešto što mi i danas mami osmeh: „Previše uživam u prirodi. Imam osećaj da bih radije krenuo najlepšom stazom nego onom ispravnom, a nekad mi se desi da to i uradim.“ A opet, ja sam maratonac, mentalno jak i izdržljiv, ali trke na ravnom i treninzi u gradu čine da me uzbrdice jednostavno pojedu. Kao grupa bili smo sjajni, kao pojedinci, veoma me zanima kako bismo prošli. Proverićemo već neke naredne godine.

Putokaz na Stražilovu, nekoliko kilometara od cilja

Bukovački maraton ne objavljuje rezultate već samo statistiku trke. To je donekle i razumljivo, ovo je ipak više planinarska akcija nego planinska trka i rezultati su posve u drugom planu, iza posećenosti i procenta uspešno pređenih staza. Za one koje to zanima, podatke mogu pronaći ovde, i ostaje nada da će i sledeće godine pasti rekord u posećenosti, jer mislim da su ove akcije mnogo potrebnije nama, nego što sami organizatori od njih imaju koristi.

Foto: Nikola Tomičić, FB grupa PD „Vilina Vodica“

Prethodno Trčanje i pisanje
Sledeće 15. septembra u 5h