1. Pančevački „hamburg“ maraton


Galerija fotografija Ninoslava Raškovića

Pre nekoliko dana 1. Pančevački „hamburg“ maraton je najavljen na sajtu kao jedna stvarno unikatna trka na našim prostorima. Od ideje do realizacije prošlo je nešto više od nedelju dana, a za to vreme prijavilo se više od 30 trkača koji su želeli da budu deo ovog nesvakidašnjeg događaja, više nego na nekim trkama koje su najavljivane mesecima unapred. Da podsetim, ovo je bila trka u potpunosti organizovana od strane samih učesnika. Naravno, ne treba ignorisati trud i napor koji su neki, to se pogotovo odnosi na našeg domaćina Ninoslava Raškovića, uložili da sve prođe u najboljem mogućem redu, ali svako ko se u subotu pojavio u Narodnoj bašti bio je deo akcije kao i bilo ko drugi, bio trkač, volonter ili navijač.

Za maratonce kažu da su mnogo zahtevni, da traže previše od organizatora, i zato mi je posebno drago bilo kada sam video okrepu koju su sami za sebe spremili, jer to najbolje pokazuje koliko im je stalo do toga i koliko su spremni da u praksi, ličnim primerom, pokažu kako bi ona trebalo da izgleda. Voda, sokovi, banane, nektarine, lubenice, suvo grožđe, pomorandže, limun, dekstroza, med, šećer, čokoladice, sportski napici… ni sâm nisam siguran šta je sve bilo na dva prepuna stola ali znam samo da je postavljen jedan standard koji će malo koja trka biti u stanju da ponovi, ne samo u zemlji.

Okrepa za vreme trke koju su sami maratonci obezbedili

Ono što me je zaista iznenadilo bila je atmosfera, i tu ne mislim na neku karnevalsku, ili da je bila dobra muzika, da su ljudi bili raspoloženi i slično, već da se osećalo da su svi nekako došli da se dobro provedu i istrče, ne da se takmiče. A kada ne osećate oko sebe pritisak da ostvarite neko vreme ili postignete rezultat, onda sve osim samog čina trčanja postaje nevažno u celoj priči, i tek tada možete na pravi način da uživate i da se opustite. Priznaću da se ja i inače tako osećam, ne opterećujem sebe vremenom i često pratim druge na trkama, ali sasvim je druga priča kada se svi tako ponašaju. Kada te niko ne pita koji ti je najbolji rezultat ili kojim tempom planiraš da trčiš, nadajući se potajno da je lošiji od njegovog. Prosto poželiš da ni na jednoj trci nema nagrada ili plasmana i da svi trče isključivo iz zadovoljstva. Naravno, kada bi sve trke bile takve onda ova ne bi bila tako posebna.

Dužina staze u Narodnoj bašti iznosi 1.142 metra i trčalo se punih 37 krugova. Pominjao sam ranije da kako broj krugova na maratonu raste, tako postaje psihički sve teže i teže za trkača da trku završi. Ali očigledno da postoji granica nakon koje stvari postaju bolje jer se pančevačkih 37 činilo lakše nego novosadskih 8 na Noćnom. Nekako kada je krug tako kratak (u proseku sam ga prolazio za nešto manje od 6 minuta) ne pada vam teško kada ulazite u novi jer znate da ćete ga brzo završiti. Znate da vas čeka voda, okrepa, da možete da proverite vreme, kako ide drugim trkačima, i možete dobro da tempirate ritam s obzirom na to da je krug dovoljno kratak da pronađete pravi i ne oscilirate previše.

Ali sve to zvuči lepo na papiru, u praksi su stvari ipak malo komplikovanije. U praksi je jako teško objasniti kako izgleda kada završavate prve krugove a svesni ste da ih ima još toliko ispred vas. U tom trenutku ne znate da će stvari postati lakše, nemate čime sebe da tešite osim činjenicom da ste već prešli tu distancu i da otprilike znate šta vas očekuje, ali to nije slučaj sa svima. Nekima je ovo bila prva trka a mnogima prva posle dugo vremena, tako da su zaboravili kakva sve iskušenja predstoje. Kada trčite uobičajene trke, jednom, eventualno dva puta, a najčešće ni jednom ne srećete druge trkače na stazi. Ili ih ostavite iza sebe ili oni to urade vama i jedino o čemu razmišljate jesu sopstvena forma i tempo. Ali kada trčite ovoliko krugova to znači da nekoliko puta, ponekad desetinama, srećete one kojima ne ide najbolje i koji se muče. Onda njihova patnja postane deo i vašeg doživljaja i teško vam je kada prolazite pored njih, vidite izraz na njihovom licu, način na koji vuku noge ili se drže za stomak a svesni ste da ne možete nikako da im pomognete.

Detalj sa staze

Maraton je specifična disciplina, toliko jedinstvena da nisam siguran ni koliko je stvarno merilo fizičke spremnosti a koliko test mentalne snage i volje, izdržljivosti i strpljenja. Neretko mi se dešava da iza sebe ostavim mnogo bolje trkače, brže, spremnije, samo zato što su malo lošije procenili svoju kondiciju i u prve kilometre utrčali nešto jače nego što bi smeli. A maraton je surov. Kada trčite kraće distance, polumaraton recimo, desiće vam se s vremena na vreme da dehidrirate, ili da sunce bude toliko jako da vas obori, ili da precenite svoje mogućnosti i ostanete bez daha pri kraju trke, ali ni jedna druga ne može da vas dovede do toga da jednostavno dalje ne možete, da u vašem telu ne ostane ni gram snage da nastavite. A maraton to uradi čoveku. I tada nije važno koliko ste brzi, jednostavno morate da se zaustavite i odustanete. To je stvar koja mi je prolazila kroz glavu za vreme Pančevačkog maratona, koliko snage mora imati čovek u sebi da kada ga telo izda kaže – „Ne!“, i nastavi dalje jer ne želi da dozvoli da ga išta savlada.

I sa kojim pravom onda neko može reći da ta osoba nije maratonac jer ne zadovoljava njegove visoke standarde? Dobra vremena svakome služe za ponos ali nikada ne mogu biti osnova za omalovažavanje nečijih rezultata, ma kakvi oni bili.

Sve vreme dok smo mi trčali za stolom su vredno radile sudije i volonteri. Kada prolazite 37 puta pored njih uspevate da uhvatite samo jednu malu sličicu, detalj njihovih obaveza, i jako je lako zaboraviti koliki su posao oni zapravo obavili te večeri. Desetak puta po 4-5 sekundi koliko sam tražio vodu i pokupio je u sledećem krugu ne deluje mnogo, a oni su je napunili i čekali me pored staze spremni da je predaju ne znajući kad ću doći, i tako za svih tridesetak maratonaca, i još prateći ko je u kom krugu, zapisujući rezultate i navijajući i pozdravljajući sve koji su prolazili. Irena, Valentina, Aleksandra, Nemanja, Marko, Slobodan, i još ko zna koliko njih koji su se našli tu a koje u brzini nisam uspeo da vidim, obavili su lavovski deo posla i izneli ovu trku na svojim leđima.

Kada završite trku čini vam se da se vreme koje je do tada išlo usporeno naglo ubrzava. Odjednom iza vas završavaju ljudi koje imate osećaj da ste ostavili satima iza sebe. Sednete, okrepite se, odmorite, i dok ste trepnuli ponovo ste na nogama i dočekujete poslednje takmičare. Kao što je i organizacija bila efikasna, takvo je bilo i spremanje. Za tili čas nestali su stolovi, odnešen je projektor i platno, pokupljeni kablovi, i jedino što je ostalo je kutija sa ambalažom i đubretom pored kanti, čekajući komunalne službe da je izjutra odnesu. Ni jedna bačena čaša, flašica, papirić, kao što je svako doneo okrepu za sebe i malo preko da se nađe, tako je svako i pokupio za sobom i malo više ako je nekome promaklo. Bašta je izgledala kao što smo je zatekli, ni jedan znak da se nekoliko sati ranije odvijala trka, mirna, tiha, pomalo tužna što je nekako sve tako brzo uspelo da se ukloni.

Saša i Saša ulaze u cilj

Već se najavljuje trka i sledeće godine. Mnogi koji su videli slike i provod, a koji opravdano ili neopravdano nisu bili u Pančevu, najavljuju da će doći, ali bojim se da su mnogo propustili time što nisu bili na ovoj trci. Možda će sledeće godine biti više takmičara, možda će sto sa okrepom biti bogatiji a medalje koje smo izradili o svom trošku lepše, ali ta spontanost, taj duh zajedništva i opuštena atmosfera, to se bojim da je neponovljivo. Ostaje da se vidi, daleko je 2013., i znam da ću koliko je u mojoj moći uraditi sve da i ona prođe savršeno, ali potajno, ipak se nadam da će prerasti u jednu veliku, tradicionalnu trku i izgubiti ono „hamburg“ iz naziva, a da će ovaj osećaj koji verujem da svi imamo posle vikenda u Pančevu, ostati jedinstven i samo za nas koji smo bili tamo da ga doživimo.

Rezultati 1. Pančevačkog „hamburg“ maratona

Galerije fotografija

Galerija fotografija Ninoslava RaškovićaGalerija fotografija Saše Gacika

Galerija fotografija Srećka MićićaGalerija fotografija Saše Tucaković

Prethodno "Duel u venčanicama"
Sledeće Dan kada mi je rekao DA